PUNK ROCK HOLIDAY 1.6
9. i 10. avgust 2016, Tolmin, Slovenija
Flag, Iron Reagan, Toasters, Bouncing Souls, Descendents, Wilhelm Scream, NOFX, Agnostic Front i Strung Out
Ko je panker i pankerskog roda,
I od pankerske krvi i kolena,
A ne doš’o na pogo boj na Tolminu:
Ne imao od kreste poroda,
Ni muškoga, ni devojačkoga!
Od ruke mu alkohol izvetrio,
Zmija ladno pivo i lajna bijela!
Hevi metalom kap’o, dok mu je (voda u) kolena!
(Kletva Wattieja Buchana izrečena u finišu nastupa Exploiteda na Punk Rock Holiday-u 1.5)
Efekat Wattijevih reči je bio neverovatan i festival je brzinom šumskog požara rasprodat skoro pola godine pre datuma odražavanja – ALAL VERA!!! Preko dve decenije obilazim koncertne manifestacije po okolišu i ne znam za ovakav presedan. Kako se Wattiejeva ne poriče niti komentariše, morao sam da se, kako god znam i umem, pojavim u Tolminu i ove, četvrte godine za redom. Okolnosti su me primorale na mini-verziju festivala, odnosno, samo dve večeri, kao i prethodne godine. Srećom po mene, u prve dve večeri je bilo i imena koja gledam premijerno i najveći deo onih koje sam već video i čuo da vrede uživo, a sve što vredi valja ispratiti dok god drži nivo kvaliteta.
9. avgust (Main stage)
Nekoliko godina unazad Keith Morris, Dez Cadena, Chuck Dukowski, Bill Stevenson i Stephen Egerton (jedini koji nikad nije svirao u Black Flagu) sviraju pesme Black Flaga koristeći samo drugu reč iz originalnog naziva za ime benda. Ponešto od tih nastupa sam ispratio putem YoTubea, i sve to sasvim korektno deluje, tako da bi i bez očekivane preporuke Karla Alvareza da se obavezno pogleda Flag to uradio. Prvih par pesama se, recimo, razmrdavaju i bend i tonac, što mu dođe ne baš redak recept početka festivalskog nastupa. Od brutalnog strujanja uvoda samo bas i bubanj koji pripremaju eksploziju koja sledi u “No More“ Flag ga grunuše u svakom smislu. Bila je i Wasted od Circle Jerksa, a mogli su jednu ili dve da provuku i od OFF!, svakako su im kratke pesme i čisto da zaokruže ponešto iz opusa tri najpoznatija Keithova benda. Obrada iste pesme se lako mogla naći i u repertoaru No Fun At All, na njihovom je EP-ju Stranded (1995.) poslednje večeri ali to, nažalost nisam bio u prilici da proverim. Od American Waste do Six Pack Dez Cadena preuzima mikrofon od Keitha Morrisa koji seda pored Billovog bubnja i ljušti vodicu u pauzi. Dezov vokal je itekako dominantniji od Keithovog, a pojava pomalo čudna – em se pojačao trbuščićem, em mi na momente nekako deluje kao i da je porastao, valjda zbog bele majice. Nakon toga, poslednje dve pesme nastupa završava Keith i posebno je efektan bio u poslednjoj, drugoj obradi u njihovom repertoaru, Louie Louie Richarda Berryja. Ima smisla takav finiš, jer ono što je ta pesma u istoriji roka već jače od pola veka, to su i pojedine pesme Black Flaga u istoriji punka, praktično od njihovog nastanka. Nakon nastupa Black Flaga povela se debata da li su sve ukupno bili ubedljivi ili nisu? Moj konačan odgovor je: DA, JESU! Eve i zašto: jedino s čime možemo da ih poredimo, a da smo čuli i videli uživo, jeste nastup Henryja Rollinsa na Exitu 2003. i šta? Da li je Henryjeva opcija većine ovih pesama bila mamojebačkija? Bez trunčice sumnje jeste, ALI i on je tad bio celih trinaest godina mlađi, sad je Keith na pragu 61. i to kakve 61! Dodajem da su i dvojica od petorice članova Flaga pobedili rak, Bill mozga, a Dez grla.
Tony Foresta i njegova trashcore, u crno odevena ekipa, poznatija pod firmom Iron Reagan, bili su zaduženi i za najekstremniji zvuk na festivalu i za (retro) metalsko mahanje kosama. Recimo da im je tekstualno jednostavna i konkretna pesma Four More Years (kao da je baš za prebanalnu strategiju našeg premijera i napisana!) bila najefektniji trenutak te večeri. Uz neznatne oscilacije i ostatak svirke im je čvrst baš kao beli mermer s Venčaca.
Dvadeset minuta pauze pre Toastersa iskoristio sam da odem do hostela i tamo ostavim laptop i ostalu novinarsku opremu koju sam već šest sati vuglio na ramenima. Usput je, naravno, bilo i vreme za tradicionalnu kafu Borgia koju barem jednom moram odraditi svake godine u Tolminu. Osim toga, kafa mu ga dođe kao neizostavni deo rituala adekvatne pripreme za Descendents. Na Toasterse stižem da nazdravim u drugoj polovini nastupa, a kako sam ih pratio s mesta pored miksete, nisam siguran koja je sad postava u bendu, niti mi je to bitno. Treći put ih gledam, od toga drugi put na PRH, i sad su definitivno bolji nego pre dve godine na istom mestu, a i publika je takođe bolje reagovala na njihov nastup. Za kraj ide Don’t Let The Bastards Grind You Down, koju sam lagano pevušio uz njih.
Bouncing Souls imaju i zavidan staž i zavidnu diskografiju iza sebe, ali osim nekolicine pesama većinu njihovog opusa nisam nešto naročito ni omirisao. Nekoliko dana pred festival izbacili su i novi album Simplicity. Njemu sam zaista nameravao da posvetim nešto više pažnje, jer sam pretpostavljao da će nastup bazirati baš na novim pesmama, no – tu dolazimo do onog čuvenog ALI – negde u isto vreme se pojavio i album Descendentsa Hypercaffium Spazzinate (Deluxe Edition), japansko izdanje sa čak 21 pesmom. Mislim da ne treba da napominjem da, barem dok se ljudski ne prouče nove pesme Descendentsa, novi Bouncing Souls će morati da popričeka na klupi za rezervne igrače. Mimo svega toga, oni su prve večeri bili ubedljivi gospodari scene, imali su za klasu dominantniji nastup od svih. Kao i na bini, i u pres centru su basista i pevač bili najzahvalnije i nastrpljivije osobe za saradnju. Jedino, zaista, pevaču ne mogu a da ne dodelim zasluženi žuti karton za ono đuskanje po bini u kom oponaša frontmene britpop bendova devedesetih. Čak i da je zajebancija u pitanju, loša je i zajebancija.
Descendents toliku pometnju unose među podivljale fanove s prve dve pesme Everything Sux i Hope, da sam već pre početka pevanja u trećoj pesmi Rotting Out iz prvih redova video samo gomilu njihovih sledbenika, a nijednog člana benda. Od pete pesme Victim Of Me, prve s novog albuma koju su svirali, malo se raščistila ta binska gungula i tad se lepo videlo po licima Stephena i Karla da su napaljeni i željni svirke, kao da im je nastup u ranom tinejdžerskom dobu, a ne da sviraju duže nego što većina prisutnih ima godina. To što su bili naloženi na svirku ne znači da su imali i perfektu izvedbu, procurilo je tu i tamo koje ispadanje i mimoilaženje, ali to je zabavljalo i njih i nas i dodalo aromu svemu. Atmosfera je bila toliko prijatna da je ni kišurina koja kreće oko polovine nastupa nije narušila. Ređaju se himne: Silly Girl, Clean Sheets, Talking, Get The Time, When I get Old, I’m the One … Kako se pljusak pojačava – dok pokušavam da nađem drvo sa što širom krošnjom pod koje bih se barem malo sklonio od padavina, jer su svi šatori s pićem i klopom prebukirani masom koja je na vreme sklonila sopstvena telesa – u meni se rađa klica jeresi da šmugnem u hostel (godine valjda?), no vrlo brzo preteže racio da je vrlo verovatno da u skorije vreme neću imati prilike da ih gledam a svakako sam već skroz mokar. U 1.20 prekidaju nastup i nakon pauze od par minuta ide bis sastavljen od tri pesme. Od ukupnog broja posetilaca na bisu je ostalo oko trećina prisutnih, koji smo stojali postojano kano klisurine bez obzira na provalu oblaka. Prva na bisu je moj favorit s aktuelnog albuma, Shameless Helo, ime druge pesme bi morao da upiše neki veći fan benda od mene, dok su poslednju iskopali Catalina. Za kraj, kao jedini mogući zaključak nameće se naziv njihove pesme Thank You, koja je takođe odsvirana ove večeri, pa pridodati i for all & waiting for ALL!
10. avgust (Main stage)
A Wilhelm Scream: Nakon nastupa od pre dve godine na istom mestu, od njih sam očekivao skoro pa nemoguće – da nadmaše sopstvene limite. Baš prvo što sam u pres centru upitao gitaristu Mikea Supinu, čim sam ga video, bilo je – ima li šanse da to i urade? Samo se nasmejao i odgovorio u stilu, ma omatorili smo, dve godine je to, podgojili se, teško će to ići. Naravno, par sati kasnije, na bini se odmah videlo da se samo sprdao. Od prvih taktova em sviraju tačno kao švajcarski sat, em po njoj trče duže od afričkih maratonaca. Basisti je već nakon treće kompozicije kosa bila skroz mokra od znoja. Ono definitivno nije muzika, ono je neka nuklearna fizika, koji su tu delovi, međudelovi, aranžmani, pa još preko preliveno gomilom pevanja, sem bubnjara svi ostali u bendu pevaju, na momente toliko zapetljaju da mislim da moraju istog trenutka da stanu sa sviranjem, a onda opet izleti neki solo i tako u nedogled. Born A Wise Man, Boat Builders i The Last Laugh sve tri sa Partycrasher (2013) su mi bile glavne poslastice u njihovom repertoaru. Pre pretposlednje kompozicije, pevač je zamolio prisutne za dva circle pita jedan pored drugog, kao koturovi na kaseti, ideja jeste kreativna ali takve i slične ideje fanovima uvek uspe da proda Lou Koller iz Sick Of It All, a ne i Nuno Pereira. Na kompoziciji koja sledi stejdžuje ćalac s detetom na ramenima, samog klinca kasnije preuzimaju za floating po masi. Inače je ove godine najviše bilo male dece u publici sa slušalicama protivu buke na ušima, PRH divno mesto za odrastanje.
Pre početka nastupa NOFX, s razglasa ide najbolji mjuz ikad na festivalu kao pravi uvod u karneval koji sledi, uglavnom rege idealan za ples, a svoje mesto je našla i Wake Up Tim Armstronga. Više od dva meseca je Fat Mike na procesu detoksikacije, kako sam reče – osamdeset dana bez kokaina. U neizostavnoj čaši na stalku za mikrofon ovaj put se našlo piće koje najviše izgleda kao limunada. Čim nijedan prisutni panker nije dograbio barem gutljaj, biće da je 100% non alcoholic drink. Znači, dođe doba i Debelog gledati potpuno straight edge, ko bi to rekao? Za početak, ako ništa drugo, zdravije deluje u faci. Po samom izlasku na binu, Fat Mike kreće da se sprda kako mu je sve to poznato i da je možda (?) tu nekad već i bio, pošto im je to treći nastup na PRH – od 2012. svirali su svaku parnu godinu. Zabavu kreću s Kill All The White Man, a odmah za njom i Moron Brothers, na kojoj neka dva autentična morona iskaču i kreću da lome pravi ukulele o glavu, srećom nisu se povredili, a bili su na odličnom putu da to postignu. Obezbeđenje, neka ostane pribeleženo da je za NOFX bilo najbrojnije, njih čak 6 sede na svakih metar i po razmaka na bini im je blagovremeno oduzelo instrument za samopovređivanje. Raspaljuju sa Murder The Government, Brews i 72 Hookers (najavljena kao nova? u poređenju s predhodne četri jeste ali s godinom nastanka 2012. malo teže). Sa sedmom pesmom nam serviraju zaista najnoviji i najsvežiji specijalitet iz njihove kuhinje Six Years On Dope, onda s njihovom poznatom verzijom Radio (Rancid) pokušavaju da spuste u nižu brzinu, no na dobar deo prisutnih to je delovalo obrnuto, te su krenuli sa stage divingom. Ako me pamćenje ne izdaje, Beti je bio prvi koji je odradio stage na toj pesmi. Idiots Are Taking Over Hefe u ekstazi u vazduhu svira prelaze na bubnju kad ide taj deo, a nasred stvari neko baca i prvu duboku Puma patiku na binu. Kako ono beše, So Long And Thanks For All The Shoes? Isprašili su i Stick In My Eyes, Mattersville – jedna od onih gde se koriste potencijali nove klavijaturistkinje i bek vokala Karine Denike (ex Dance Hall Crashers), nadam se da će se njenim talentom okoristiti i na nadolazećem albumu First Ditch Effort, čij je izlazak najvljen za 7. 10. 2016. –I’m Telling Tim… Svoje mesto je ovaj put, baš kao i pre dve godine, našla i nebulozica Slovenia, dosta drugačija i kraća nego premijerna verzija, koje se verovatno niko iz benda ni ne seća. Zatim Seeing Double On The Triple Rock, Eat The Meek, Linoleum, Champs Elysees, Franco Un American… Sjajnom nastupu su doprinele i nikad bolje izjave na bini, ne samo Fat Mikea već i El Hefea i Melvina, a to je već nešto što klizi u prostoru između parodije i stand up comedians, i zato ću dobar deo tih izjava parafrazirati, ne baš onim redom kojim su išle na nastupu. Riga je u Rusiji Fat Mike 2x (hmm, za ovu izjavu ne bih baš bio u stanju da stavim ruku u vatru da se radilo o sprdnji jer je u tim momentima delovao ozbiljnije), da NOFX ne moraju da idu na raniji let avionom Strung Out ne bi bili headlineri večeri (El Hefe), pesma iz 1992. je od pre 22 godine (Melvin), likovi koji su stojali na drvetu, Mike im se obraća da su izduvali tolike kible za ta VIP mesta, da li bi za 5 dolara jedan drugom odradili blow job, Mike da Erik Sandin ima brčine koje u prdekani zovu prison pussy, Mike hipsterima s desne strane bine da ih je video i da su im dobre brade a da bi jednog od njih u toj crvenoj jakni prebili u LA, ponovo Debeli 1985. kad su prvi put svirali u CBGB-u jedni od sedam posetlaca su bili Roger Miret i Vinnie Stigma, na to Hefe dodaje da toliko puta spominje Agnostic Front jer su mu rekli da za svako spominjanje dobija po 5 dolara, u više navrata Fat Mike da Slovenci nemaju svoj jezik, da Mikea mrze jer je Jevrej, Mike Hefeu da je uleteo u bend kad je krenula lova da kaplje… Možda je i kruna sve parodije prva stvar koju smo videli na bini, najmanji mogući baner benda, NOFX valjda kraći i uži i od peškira za plažu. Da ne ispadne da piskaram fanovske hagiografije o NOFX, moram da primetim da su oni, takvi kakvi jesu, bez problema – u jakoj konkurenciji ostalih bendova koje sam to veče gledao na glavnoj bini: A Wilhelm Scream, Agnostic Front i Strung Out – mogli da isporuče i najslabiji nastup.
Agnostic Front su dobrim delom pružili nešto slično onom što smo videli i čuli prošle godine u Beogradu na Rockaway Lakeu, što je sasvim OK – što je dobro ne treba da se dira. Miretov prepoznatljivi vokal je u prve dve pesme bio slabije ozvučen, sve ostalo je bilo bez ikakve zamerke. Najviše su mi prijale izvađene iz arhive: Victim In Pain i Crucifried, očekivano For My Family je posvećena NOFX. Pre Gotta Go pozvane su samo devojke na binu da stejdžuju, a da ih tipovi nose, krcat stage ženskaća bejaše. Par tipova je uporno pokušavalo da se uvalja na binu uz cure, ili su žene u muškom telu ili u njihovom muškom mozgu nema nimalo prostora za elementarno poznavanje engleskog jezika. Od uobičajenog celog Stigminog kreveljenja po bini jedino priznajem da je imalo šmek kad je potapšao po ramenu jednog od redara i kad se taj okrenuo da vidi šta mu treba ovaj mu je poslao poljubac. Poslednju su svirali Blitzkrieg Bop.
Strung Out nastup sam ispratio u društvu Ace Georgijevića koji me je pronašao zahvaljujući mojoj superšljaštećoj narandžastoj kabanici (nju sam poneo iz NS, jer je nevreme u Tolminu po vremenskim prognozama najavljivano, a na licu mesta sam se pojačao s neophodnim gumenim čizmama za 11,90 EUR) negde pred kraj Agnostic Fronta. Nakon prošlogodišnjeg malog remek-dela u vidu albuma Transmission Alpha Delta, od njih sam zaista puno toga očekivao i isto toliko i dobio. Gitarska virtuoznost, besprekorno pevanje i zavidna usviranost jedini u mogući proizvod godina intenzivnog rada. Kad samo preletim preko njihovog razvoja od našeg prvog susreta u Velikoj na DOF-u 2007, pa zatim četiri godine kasnije u Beogradu, do ovog nastupa u Tolminu, dolazim do zaključka da su neverovatno napredovali. To mu dođe kao klasična verifikacija one tvrdnje da bilo koji strani bend poznaješ kako stvarno zvuče tek nakon što ih tri pa i više puta odgledaš uživo, sve ispod toga može da bude izuzetak ne i pravilo.
Kako je kiša, s manjim pauzama, lila od polovine nastupa Descendentsa pa do sutradan negde oko 16 časova, ove godine sam po prvi put preskočio ikakvu posetu Beach stageu festivala, tamo je pomeren kompletan program za par sati a tad se već delimično preklapao sa programom Main stagea. Isto tako, ni kamp festivala nisam imao kad da obiđem već sam samo nakon Strung Outa, na putu ka kolima, prošao kroz deo kampa i primetio da je veći nego predhodnih godina. Hvala burazu i sisterki Kanađanima, die hard fanovima The Flatliners, koji su me prvo veče pustili u hostel – u žurbi ka pres centru, magarac, nisam pokupio svoj ključ od hostela, da ih slučajno nisam sreo teško da bih ušao unutra jer recepcija ne radi nakon ponoći. Hvala i Klari iz pres centra, koja je vrlo ljubazna i zahvalana za saradnju s medijima, posebno hvala Iliji Traživuku (Concrete Worms, ex Hitman) koji me je isto veče po završetku Strung Outa primio u auto i vozio do Beograda bez da je hteo dinar da mi uzme za takvu vrstu usluge.
Vreme održavanja Punk Rock Holidaya 1.7 je od 8. 8. do 11. 8. 2017, karte su u pretprodaji od 1. 9. 2016, te stoga ne časite ni časa, jer i karte i smeštaj znaju da planu munjevitom brzinom. Držite palčeve da cena piva na Main stageu ne nastavi s negativnom tendencijom rasta od po 50 centi po godini – prošlogodišnjih 3,5 EUR je bilo jedva podnošljivo, ovogodišnjih 4 EUR stvarno nepodnošljivo. See you next year!
