Stvarno ne znam pravi razlog zbog kog svake godine pohodim Tolmin u Sloveniji i festival Punk Rock Holiday, kad sam sve te bendove već više puta gledao, upoznao se, družio se sa njima, radio intervjue… Da li je to možda tradicionalna poslovnost i ljubaznost ljudi iz Tolmina ili nešto drugo, ne znam, ali prilično je jasno da su Boban, Andrej i ekipa okupljena oko istog cilja organizaciju festivala pretvorili u pravu umetnost, ostavljajući potencijalnoj konkurenciji u okolnim zemljama domaći zadatak na temu kako se to radi…

Nulti dan

Nulti dan ovogodišnjeg izdanja 1.9 Punk Rock Holiday – a otvorili su Multiball, Slovenački sastav iz Maribora koji u svojoj mešavini različitih žanrova punk rocka sa naglaskom na melodiju su bili toliko pitki da se uopšte nije primetilo da im je ovo prva svirka posle 2 i po godine, a njihovi naslednici Backstage su pokušali da uz humorističke dosetke između pesama nastave započetu žurku. Equality and liberty for all, human and non human animals kroz svoju krilaticu Golliwog naglašavaju borbu za zaštitu životinja, veganizam i društveni aktivizam i svakom bi od prisutnih trebali da plate piće, jer melodija uz promukli screaming glas pevačice i razuzdani rifovi u anarho – punk – crust fazonu nikoga nisu ostavili ravnodušnim. Templeton Pek je engleski indie – rock bend, ali bi verovatno bolju perspektivu imao uvođenjem još jedne gitare. Fakofbolan iz Pule upriličio je u Tolminu povodom 25 godina benda pravu žurku i kao da su bili favoriti na domaćem, a ne na stranom terenu. Ulica, Ne pitaj me zašto, Glasnice, Imati i nemati (pravo i pravda), samo su neki od hitova koji su Šapo i ekipa izveli uz nezaobilaznu bakljadu. Ma, kad se slavi, nek se slavi… Rastuća popularnost bendova u kojima glavnu reč imaju pevačice u poslednjih par godina je fascinantna, jer je Not On Tour samo nalik na Bombpops, Bad Cop Bad Cop, mada je danas već stvarno očigledno da su glavnu reč kad je u pitanju masovna popularnost sličnih bendova imali The Interrupters, koji su povukli nogu i iako se svi ovi bendovi razlikuju, zajednički sadržalac im je žensko kao stub benda. Sima Brami između pesama nenametljivo apeluje da se ženama posveti veća pažnja, jer 21. je vek i još uvek su u mnogim zemljama sveta, pa tako i u Izraelu žene u podređenom položaju. Pretprošle godine je ovaj bend svirao na Beach Stage – u, i pravo je zadovoljstvo videti ih koliko su porasli za samo dve godine, uz sveopšte oduševljenje mnogih njihovih pristalica. Apsolutno sjajno.

Photo: Official PHR/Silvy Maatman

Na festivalu sam bio okružen mnogim ljudima koji su očekivali spektakl kad je nastup benda Pulley u pitanju, ali se to jednostavno nije desilo. Ne samo zato što su oni putovali 15 sati sa festivala Brackrock u Belgiji do Slovenije i bili jako umorni, već i činjenica da je pevač Scott Radinsky malo više popio je pokvarila celokupni utisak, i pored odlične svirke benda, pa je u pojedinim trenucima nastup bio i komičan. Ritam sekcija zvuči odlično, basista Tylor Rebbe pokušava između pesama da spasi stvar i bude zabavan, ali opšti utisak je da je umor učinio svoje.

I dan

Svaki mi je bend koji dolazi iz Australije pomalo specifičan i težak opisati, pa se u tu matricu savršeno uklapaju i The Bennies koji uz pratnju dj i višeglasno pevanje verovatno jesu pravi bend za otvaranje utorka na main stageu, mada znam i ljude koji bi se teško složili sa mnom. Stari znanci Useless ID iz Izraela su dan ranije imali svoj nastup na akustik stejdžu, a ovaj neanplagd nastup, na trenutke bez razloga nervozno počinju svojim opusom koji barem meni po izvođenju podseća na rani Green Day, ali sa 2 gitare. Yotam Ben Horin je danas respektabilan lik u svetu punk rocka, ali su nekako ni krivi ni dužni dozvali kišu, pa je press room ponovo postao mali. A kiša u Tolminu ko dobar dan, čim se vide prvi kumulusi nije vam potrebna prognoza vremena.

Photo: Official PHR/Silvy Maatman

Good Riddance imaju po mnogima album godine 2019. Thoughts and Prayers, i iako je kritika prilično suzdržana, izveli su na PRH – u 1.9 sa njega 3 pesme. Iako kalifornijski bend, iz Santa Kruza, njihova svirka nikad nije bila tipično vezana za to područje, jer se studijski, a još više uživo jasno mogao čuti uticaj izvođača kao što su CIV, rana Gorilla Biscuits, nikad prežaljeni Youth Of Today, pa čak i H2O, sa podvučenom melodijom u gitarskom izrazu, umesto tipičnog kalifornijskog potpisa i pevanja Russ Rankina.

Photo: Official PHR/Silvy Maatman

Preozbiljna živa produkcija Frank Turnera & Sleeping Souls baca u zasenak i odskače od svih dotadašnjih bendova, ali muzički stvarno podseća kao da je Bob Geldof sreo Lauru Jane Grace & Against Me. Komercijalni mainstream, sa punk tekstovima pesama, uklopljen je u formu, a Frank Turner sa akustičnom gitarom je sjajan šoumen koga je muzički šoubiznis predodredio da bude veliki.

Photo: Official PHR/Silvy Maatman

Jedan od najznačajnijih punk bendova svih vremena Descendents nisu ni pre 2 godine imali sreće sa vremenom u Tolminu zbog kiše, ali je stepen sreće ekvivalentan svakoj kapi kiše, jer ne dešava se baš svaki dan da bogovi sviraju tu ponovo, odmah iza ugla. Milo Aukerman, Stephen Egerton i ekipa u maniru višedecenijskog iskustva isporučuju okupljenoj srećnoj raji perfektni set od 28 pesama, započevši svoj nastup sa Suburban Home, Everything Sucks, Hope, ali tu su i Silly Girl, I like The Food i I”m the one, preko legendarne Without Love, Feel This, a ispred Get The Time, Milo naglašava da u današnjem suludom vremenu morati naći vremena za sebe i svoje prijatelje, što je bio zgodan šlagvort i za Coffe Mug i Bikeage. Kraj nastupa ostavljen za When I get old, Coolidge i Thank You… Hvala Descendents – ima i još jednom naklon do poda. Tako to rade – tate…

II dan

U skladu sa svojom dugogodišnjom praksom i ove godine nisam ispratio događaje na Beach Stageu i znam da je to greška, ali jednostavno čovek fizički ne može sve da postigne, pa mi se tako i ranijih godina dešavalo da propustim svašta nešto, no dobro… Ove godine su drugari iz Norveške Exploding Head Syndrome svirali kao drugi bend u sredu na Beach Stageu i morao sam tu da budem. Eirik i ekipa su u predviđenom vremenu pokazali zašto su jedan od najperspektivnijih bendova iz Osla, ali nekako moj je utisak da je bina suviše mala za njih. Scensko ponašanje ovog benda i atipična kombinacija žestokih rifova sa na trenutke screaming vokalom razlikuje ovaj sastav u odnosu na ostale, a nastup na PRH – u 1.9 im je bio 7. nastup u 10 dana, što dovoljno govori o posvećenosti ovih momaka na njihovoj evropskoj mini – turneji.

Buster Shuffle iz Londona svojom atipičnom scenskom pojavom sa pevačem koji svira klavir na sred bine su otvorili sredu na mejn stejdžu, muzičkom kombinacijom svega i svačega i okupljenu publiku dobro zabavili svirajući i delove Madness – Our House i Prodigy – Out Of Space, verovatno u želji da naglase ko su i odakle su. Iako Englezi, meni je ceo njihov performans pomalo ličio na Beatsteaks u pokušaju, ali šta tek reći za Masked Intruder koji su muzički totalno drugačiji, a nalazim isto tako zabavni? Kladim se da im nije nimalo lako da nastupaju sa onim maskama u različitim vremenskim uslovima, ali takav im je imidž….a i posao.

Photo: Official PHR/Silvy Maatman

Usledio je triling asova koji su predvodili Pennywise. Majstori iz Kalifornije polako nezvanično postaju zaštitni znak ovog festivala, jer feedback publike na njihovim nastupima je teško rečima opisati. Nekako je i dobro što nisu postavljeni za headlinere večeri, jer ko zna kakav bi rusvaj tad tek nastao i organizatori bi imali stvarno pune ruke posla… Počinju svoj nastup sa Peaceful Day, Fight till you die, My Own Country, Rules, Same Old Story, ređaju se hitovi jedan za drugim, i iako ne zvuče baš najbolje, koga je briga za to, kad je u publici narodno veselje, radost i sreća. Jim Lindberg aktivno komunicira sa publikom, a Fletcher Dragge je ogromna poštovana država za sebe. Slede Perfect People, Violence never ending, It’s up to me, sviraju obradu od Bad Religion Do What You Want, ali ni nastavak setliste ništa nije slabiji – od Society, preko najvećeg hita 2018 godine Time Bomb, No Reason Why, a za sam kraj ostavljaju Fuck Authority, Alien, Stand By Me i potpuni spektakl i urnebes na Bro Hymn sa paljenjem baklje i trećinom publike na bini kao novi epski trenutak festivala.

Photo: Official PHR/Marco Mazgon

Sigurno znam da Sick Of It All – u uopšte nije bilo svejedno da izađu na binu posle Pennywise, jer treba opravdati legendarni status. Njujorčani isporučuju očekivanu količinu energije kroz best of najvećih hitova sažetih u 20 pesama svog jednočasovnog nastupa. Tu su Clobberin Time, Us Vs Them, Injustice System, Road less Traveled, Black Venom, The Crazy White Boy Shit, My Life, Sanctuary, pa sve do aktuelnog singla Self Important Shithead, Uprise nation, Wall of Death, a svoj furiozni set završavaju sa Scratch The Surface i Step Down. Odličan nastup, Lou Koller uživa na bini, buraz mu Pete Koller uobičajeno više u vazduhu nego na zemlji, pravi karatista, Craig Setari suvereno vlada svojim bas deonicama, dok je čini se najraspoloženiji Armand Majidi. Na Step Down publika je ponovo na bini i ponovo mnogo posla za redare, ali problema ne sme biti, jer svi smo mi jedna velika porodica.

Photo: Official PHR/Silvy Maatman

Prethodnih godina je biti headliner na PRH – u mnogo značilo, ali samo ako nemate prethodnike kao što ih je te večeri imao Less Than Jake. Simpatična grupa momaka iz Gainsvilla uvek je dobro prihvaćena na PRH – u, kroz obilje smeha, zabave i samo pozitivnih vibracija, pa tako i ovaj put. Na dobrom putu su da svoj ska – pank pretvore u potpuni mainstream pop izraz zahvaljujući svojim pesmama kojih su u Tolminu izveli ukupno 20, među kojima su i njihovi vanvremenski hitovi – Boring Town, She’s Gonna Break Soon, Look What Happened, All my friends are metalheads. Sve zvuči savršeno, basista Roger Lima je baš raspoložen, vidi se da voli Tolmin, ista situacija je i sa gitaristom i gl. pevačem Chris De Makes – om, a nedostatak 2. gitare uspešno se kamuflira super duvačkom sekcijom u sastavu Buddy Schaub i Peter Wasilewski. U pesmama Landmine i Liberty City su imali pomoć žonglera, našeg drugara Richie Parkera, a bilo je tu i prskanja vodom, ispaljivanja konfeta, ispucavanja wc rolni papira, slemovanja na bini njihove maskote, i sve zarad akcije svetskih kraljeva urnebesnog nastupa. Ko ih nije gledao uživo, taj ne zna šta je propustio!

III dan

Dave Hause je za razliku onog sto je radio sa bendovima The Loved Ones i The Falcon, ovde shvaćen kao pokušaj kopiranja Frank Turnera, ali taj softisticirani pristup mi nikako ne prija. Ne znam, možda čak i dobro za početak na main stageu za četvrtak. Booze & Glory su londonski Oi punk bend sa sing along pesmama, pa su navijači West Ham Uniteda imali čemu da se raduju jer je London Skinhead Crew opravdala svoje prisustvo na gostujućem terenu. Iron Reagan su simpatični metalci koje sam već nekoliko puta imao prilike da vidim, pevač peva i u Municipal Waste i verovatno jedini bend današnjice koji svira fazon Suicidal Tendencies – DRI, na način na koji su to ovi bendovi radili na svojim prvim albumima, počev od 80 – tih godina prošlog veka. Usledio je još jedan solidan nastup Ignite – a, gde je Zoli Teglaš još jednom pokazao svoje pevačke sposobnosti.

Photo: Official PHR/Marco Mazgon

Iako je Fat Mike došao u Tolmin dan ranije, subjektivni mi je osećaj da je NOFX ekipa od starta delovala umorno i mrzovoljno i da su samo posle 5 minuta jedva čekali da dođe kraj koncerta… Bilo je tu zabave, izrežiranog šoua, kako su to radili već mnogo puta do sad, ali i previše spike i malo muzike, no to su oni… Sve zvuči odlično, nema tu previše improvizacije (ako nije sve improvizacija), repertoar počinju sa Dinosaurusima, Champs Elysee, Perfect Gouvernment, 6 Years on Dope, nastavljaju sa 72 hookers, I Don’t Like Me Anymore, Eat the Meek i Moron Brothers. Između pesama je danas već uobičajeno dug talk show program cele ekipe, Debeli Majk je dežurni klovn i tata, interakcija sa publikom jeste sjajna, reakcija publike odlična, od uobičajene spike sa bendom, stage divinga, crowdsurfinga, mosha i circle pita, svega i svačega… Slede Bob, Radio, Radio (Rancid) i posveta nikad preželjenom Tony Sly – u istoimenoj pesmi. Svoj nastup završavaju sa Linoleum i Kill All White Man. Samo poređenje kaže da sam 2014. i 2016. gledao Nofx sa po 26 pesama odsviranih na PRH – u, što znači da su ovogodišnji nastup izgleda skratili. U razloge zašto ne ulazim – samo kažem…

Photo: Official PHR/Marco Mazgon

IV dan

Poslednji dan mejn stejdž je otvorio Cigar, žestoki punk – hc bend i osim manjeg problema sa gitarom u 1 pesmi, pokazali su da su odličan izbor. Pears su takođe stari znanci sa scenskim nastupom pevača kao da je Henry Rollins u pitanju. Kanađani Pup sa svojim pomalo atipičnim aranžmanima su podigli masu na noge, mada it“s not my cup of tea. Teenage Bottle Rocket iz Wayominga takođe nastavljaju svoj evropsku punk rock turneju po stilskom uzoru na Ramonese. Iako ja baš i nisam njihov fan, ne zbog muzike, već zbog nekih drugih stvari, priznajem da mi je prijao set od 25 pesama koliko su izveli, jer je iskren, čist i beskompromisan zvuk bez suvišne retorike između pesama, pa Ray Carlisle i Kody Templeman mogu da budu zadovoljni učinjenim.

Photo: Official PHR/Marco Mazgon

Čast da zatvori ovogodišnje izdanje PRH – a imali su Propagandhi iz Kanade. Oko ovog benda su raspredani mnogi mitovi i legende jer su oni zbog svojih levičarskih stavova, anarho ideja i tehnički komplikovanije svirke uvek pametno išli u progres, ali se tada u javnosti napravila veštačka podela, ili se ovaj bend voli ili ne, zbog svoje propovedi… Nakon što su se uklonili određeni reklamni panoi, Kanađani su u muzički fantastičnih 75 minuta odsvirali svoj set od 20 pesama, koje su zvučale kao da ih je odsvirao simfonijski orkestar, sa tim i da okupljeni ljudi koji su ih posmatrali, kao i sam bend moraju biti više nego zadovoljni. Meni lično uvek je zanimljiva gitaristkinja Sulynn Hago, ali kralj parade je Chris Hannah koji kroji svoj svet propagirajući filozofiju benda na pomalo neuobičajen način.

Šta reći na kraju? Možda je 5 dana punk rocka previše, ali fakat predivno mesto sa predivnom prirodom zahteva predivan eko festival, a to Punk Rock Holiday uvek jeste i bio, i to samo kao jedan u nizu muz. festivala (ove godine potpuno je izbačen papir iz upotrebe, pa smo umesto odštampanog running ordera, sve potrebne informacije o tajmingu i redosledu izvođača i mnoge druge korisne informacije dobijali putem aplikacije za android). Potpuno sam siguran u to da bi ovakav festival uspeo samo na ovakvom mestu i ovde u zemljama ex Yu, jer je normalnost svih ljudi posebna priča i treba se staviti samo u ulogu onih redara koji nas svake godine trpe jer nema barikada i stedž dajving je na sopstveni rizik… Mnogo je veća briga organizatora, da li će se festival zbog izgradnje predviđene saobraćajnice, seliti na drugu lokaciju posle 2021.g., u šta iskreno ne verujem, jer bi to značilo ne samo ubistvo i ostalih muzičkih festivala, već pre svega ubistvo sjajnog gradića Tolmina i njegovih stanovnika koji prvenstveno žive od turizma, te bi već ustaljeni modus vivendi bilo najbolje održati na istom kursu kao i do sada, a ne da se iz ljubljanskog parlamenta raspreda šta je starije kokoška ili jaje, bez da se pitaju stanovnici Tolmina. PRH su ne samo najbolje svetske muzičke grupe u žanru, već i ljudi, kamp, hosteli, prijateljstvo, ujedinjenost i poštovanje svih svetskih naroda i nacija. Siguran sam da će desetogodišnjica festivala biti istinski spektakl kojem se već sad otvoreno radujem i znam gde ću biti, a Vi ako već niste, proverite zašto se o ovom festivalu priča kao o jednom od naboljih mini festivala u Evropi. Bolja preporuka vam ne treba…

1 komentar

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime