Quasarborn je trenutno najatraktivnija metal pojava na domaćoj sceni. Album prvenac The Odyssey to Room 101 sam poprilično ishvalio, što je bio sasvim dovoljan povod za razgovor sa Lukom Matkovićem (gitara, vokal), koji je ujedno i producent i snimatelj. Pričali smo o sadašnjem i bivšem bendu, ali i o studiju Citatela Sound Productions, tendencijama u metalu, stanju na sceni i mnogo čemu još.

Hajde da počnemo prvo o tebi. Gde si rođen, proveo detinjstvo i kada si došao prvi put u dodir sa muzikom?
Rođen sam u Beogradu, a detinjstvo sam proveo u naselju pored stadiona JNA, u kraju sa dosta parkova i dečjih igrališta. Kao malom mi je majka pred spavanje puštala kasete sa klasičnom muzikom, a zatim me upisala i na muzičku sekciju u vrtiću, i na kraju u muzičku školu iz koje sam izbačen zbog hiperaktivnosti. Prvi kontakt s popularnom muzikom mi je bio u trećem razredu osnovne škole, kada sam počeo da slušam englesku breakbeat grupu Freestylers.

Sviraš bubnjeve, bas, gitaru, producent si, imaš svoj studio… Da li u tvom životu ima mesta za još neka interesovanja?
U jednom trenutku života sam morao da se ograničim na rok muziku i ono što je okružuje, jer sam shvatio da ako svoju pažnju raspem i uhvatim se u koštac s previše različitih disciplina – ni u jednoj neću napredovati. Glavni hobi mi je amaterski bodibilding, a pored samih treninga, volim i da učim i istražujem o tome. Voleo bih da imam više vremena i da čitam knjige, i obrazujem se o svetu oko sebe, ali uz sve obaveze koje imam, to će morati da sačeka…

Quasarborn je naslednik Space Eater. Pretpostavljam da te mnogi ovo pitaju, ali ja sam lično stekao utisak da ste u Space Eater bili pomalo sputani, jer je to old skul treš metal u pravom smislu te reči, dok Quasarborn ima poprilično šarenolik dijapazon uticaja, pored treš metala, koji je osnova svirke. Da li je to bio razlog za osnivanje novog benda ili nešto drugo?
Zapravo, ne bih rekao da je Quasarborn naslednik Space Eatera. U suštini si pogodio, u Space Eateru smo bili ograničeni određenim idejama koje ta institucija nosi sa sobom, dok je Quasarborn nešto sasvim drugo. Može se reći da je prvi album Quasarborna naslednik Space Eatera, ali nove pesme koje spremamo će biti nešto sasvim novo i drugačije.

Ime benda u svom nazivu ima reč kvazar. Da li je naziv slučajno odabran, ali postoji neko posebno značenje? Pretpostavljam da si zaljubljenik u astronomiju, jer su kvazari jedni od najmisterioznijih objekata u svemiru.
Bilo je jako teško osmisliti adekvatno ime za novi bend… Neverovatno je koliko je imena već zauzeto, postoji bar dvadeset bendova koji se zovu Quasar, Quazar, Kvazar, ili neka varijacija na temu… Kvazar je, kao daleki, mistični objekat ekstremno nabijen energijom odlično opisivao našu muziku, ali je prošlo neko vreme pre nego što smo uspostavili kovanicu Quasar-born.

Danse Macabre je bila prva pesma koju ste izbacili, još pre nego što je album bio završen. Kakve su bile reakcije publike?
Rekacije su zaista bile fenomenalne! Mnogi ljudi koji nisu voleli Space Eater u izdanju sa nama su bili oduševljeni ovom pesmom.

Za razliku od većine metal bendova čiji tekstovi su svedeni na morbidne teme, u vašim sam pronašao neke uticaje koji su mi krajnje zanimljivi. Distopija, težak, depresivan svet u kome živimo, kontrola medija, sve to neodoljivo podseća na Orvelovu 1984. Da li je namera od početka bila da se spoji depresivnost tekstova i veoma intenzivan, agresivan stil muzike?
Morbidne teme u tekstovima su imale svoju ulogu u nekom trenutku u istoriji popularne muzike, ali danas mislim da je (osim bendova koji su na tome izgradili svoj identitet, ili novih koji prave omaž tome) to prevaziđeno. Smatram da je uloga svake umetnosti da na neki način pravi osvrt na svet oko sebe, na lepo i na ružno, i da komunikacijom s publikom kroz svoju jedinstvenu prizmu stvori nekakav nov doživljaj. Što se tiče spoja tekstova i muzike, to jeste bila namera za ovaj album, ali ne znači da će tako ostati i u budućnosti!

Nema previše konceptualnih albuma, pogotovo onih koji su prvi za neki bend. Da li možeš nešto više da kažeš o momku, metalcu, koji je glavni lik u tekstovima? Kakav je njegov put od prve pesme, pa do tragičnog kraja?
Priča prati protagnoista, čiji put počinje bezbrižno uz opijanje, koncerte, mladost, uživanje. Svako od nas je u nekom trenutku prošao kroz tu fazu. Međutim, ubrzo ga preseca stvarnost – otac mu umire i on ostaje sam, bez ičega. Zbog toga je intro albuma druga numera, jer priča zapravo počinje tek tu. On se penje na svoj tavan i tamo iskopava dedine stare stvari, dnevnike, fotografije, i saznaje više o sebi, svojim precima i kako je izgledao njihov težak život. Besan na sve, odlučuje da prekrati sebi muke i oduzme sebi život. Pod uticajem alkohola, piše oproštajno pismo, ali ga u činu samoubistva prekidaju sirene. Novi lažni rat je počeo. Motivisan, on koristi novonastalu klimu da pokuša da stvari preokrene u korist naroda i započinje revoluciju, ali ne uspeva i biva zarobljen od strane vlasti. Bacaju ga u tamnicu, u instituciju nalik na Ministarstvo ljubavi iz Orvelove 1984. gde se preispituje čekajući svoj sudnji dan. Misli mu lutaju u pokušaju bega iz stvarnosti. Razmišlja o samoj suštini stvarnosti, postojanja i života. Utehu pronalazi u činjenici da će njegovi dželati pre, ili kasnije doživeti istu sudbinu kao i on – svi ljudi moraju umreti. Mir mu prekidaju stražari koji ga nasilno odvode na finalnu destinaciju – u sobu 101. Tu biva mučen i lišen svega: dostojanstva, identiteta, ličnosti, ljudskosti. Doživljava sudbinu goru od smrti. U pravim okolnostima čoveku se može sve oduzeti.

Osnova svirke je treš metal. Da li možeš da kažeš koji bendovi su najviše uticali na tebe?
Od treš metal bendova to su ponajviše: Anthrax u celini, rani Megadeth, Kreator, kompletna Bay Area škola treš metala, Sodom, Sepultura, Agent Steel, Slayer, EvilDead, Dark Angel, Gothic Slam… Međutim, tu su prisutni uticaji i mnogih drugih metal i nemetal bendova kao što su Mayhem, Avenged Sevenfold, Misfits, Bijelo Dugme, Guano Apes, The Stone…

Ako kažemo da je treš metal muzika osamdesetih, kako bi objasnio poplavu veoma kvalitetnih bendova koji se pojavljuju još od početka milenijuma, poput gomile skandinavskih bendova, koji su pružili veoma moderna aranžmanska rešenja? Taj trend se nije smanjio do danas, zar ne?
Lično smatram da većina novih treš metal bendova nije donela ništa novo, niti sveže u ovu muziku. Istina, neki su uspešno oživeli duh osamdesetih i zlatnog doba ove muzike, ali većina nije. Pogotovo sam ogorčen na pevače novijih bendova (čast izuzecima). Ranije je bilo baš dosta najrazličitijih i izuzetno originalnih vokala kao što su Sean Killian, Bobby Blitz, Ron Rinehert, Paul Balloff, Steve Souza, Joey Belladonna, Dave Mustaine… Danas mi svi treš vokali zvuče isto i neinspirativno, a kao čoveku kojem je vokal glavni element muzike, to mi jako kvari doživljaj. Što se tiče treš rivajvl pokreta, rekao bih da je on zamro sasvim zaključno sa 2014. godinom.

Album ste sami snimili, producirali, ali znaš i sam da iako to donosi mnogo pozitivnih stvari, kao što je potpuna kontrola materijala, da li je nedostatak izdavača nešto što bi celu priču podiglo na viši nivo?
Globalno izdavaštvo je danas u dosta lošem stanju, pogotovo manji izdavači propadaju i ne mogu ništa da ponude bendovima što bendovi sami ne mogu da urade uz minimalna ulaganja. Veći izdavači nude ugovore koji bi bendu iz Srbije mogli da presude sasvim, te je možda i najrealnija opcija da bend sa ovih prostora album izda samostalno.

Uzgred, koliko uopšte izdavač ima smisla u godini 2018? Nekada je bilo bitno izdati disk ili vinil i bilo je jako teško to uraditi bez ozbiljnog izdavača, a danas imamo milion striming servisa gde ljudi praktično besplatno slušaju 95% svetske muzičke produkcije?
Delimično sam odgovorio na ovo pitanje prethodnim odgovorom, ali zapravo, sve se zasniva na tome kakav ugovor bend potpisuje. Ako su i bend i izdavač zadovoljni uslovima, i ako je korist obostrana, onda ovakva saradnja ima smisla.

Album ste izbacili, ali pretpostavljam da ti se u glavi već krčka mnogo toga za drugi album. Da li će ti uticaji koje ste doneli u Quasarborn, a koji su mnogo više nego običan treš metal, još više izbiti na površinu i da će drugi album da bude još jedan korak dalje od Space Eater?
I na ovo pitanje sam već odgovorio delimično, ali ponoviću – da, i te kako! Mislim da ljudi koji nas prate nisu svesni koliko daleko ćemo nekim muzičkim momentima otići od onoga što bi se od nas očekivalo. Nekima će se to jako dopasti, a siguran sam da će nas neki i sasvim napustiti.

Sviđa mi se jako vizuelni identitet benda – omot, logo, reklame… Vaš bubnjar je zadužen za to i prenesi mu moje iskrene čestitke! Koliko vam postavljanje benda na neki viši nivo olakšava činjenica da praktično sami radite sve? Pretpostavljam da ne morate da prolazite kroz period objašnjavanja drugima (dizajnerima, producentima…) šta tačno želite. Sa druge strane, da li bi neki pogled sa strane doneo i neke pozitivne aspekte i novitete?
Hvala veliko! Mislim da je to jedan od najjačih aduta našeg benda, što sav vizuelni materijal dolazi iz samog jezgra, i smatram da nam treće lice nije potrebno i da ne bi samoj priči donelo nešto što već nije tu.

Po kvalitetu metal bendova, reklo bi se da imamo strašno jaku scenu. Izdvojio bih Alitor, kao bend koji može da stane na crtu većini stranih, poznatijih sastava. Koliko vas to što živimo u Srbiji, gde objektivno nemamo novca ni za osnovne potrebne, sputava i šta je to, pored novca, što nedostaje da neki domaći bend postigne međunarodnu karijeru?
Ono što, po mom mišljenju, bendovima fali najviše pored novca je radna etika. Bend je kao mala firma, konstantno nešto mora da se radi, ulaže, moraju postojati neprestana dešavanja, makar na mikro-planu. Mnogi bendovi misle da time što imaju probe, svirke i što izdaju svoj materijal kompletiraju sve svoje delatnosti, ali to ne može biti dalje od istine, čak naprotiv, to je svega 20% posla, ako i toliko.

Kao producent, pretpostavljam da imaš neko svoje mišljenje o domaćoj sceni. Šta valja, ne valja? Šta bi ti menjao i kakav savet možeš da daš nekom mladom bendu koji počinje?
Mislim da ima zaista jako mnogo odličnih, ostvarenih bendova, a i onih s mnogo potencijala. Ono što bih naveo kao negativnu stranu je da se neki bendovi previše nepotrebno ograničavaju. Što se tiče mladih bendova – osnovni savet je: naučite da svirate svoje instrumente pre nego što se predstavite publici! Prvi bend u kojem smo Tihi i ja svirali je dve godine imao redovne probe pre prve svirke.

Imaš svoj studio, Citatela Sound Productions. Možeš li mi reći nešto o svojim počecima kao producenta, i koliko se tvoje viđenje snimanja i produciranja nekog albuma promenilo do danas?
Još kao sasvim mali sam pokušavao da snimam nekakve pesme na kasetofon, i čim sam počeo da sviram, odmah sam počeo da se snimam. To je jako bitan faktor u mom muzičkom razvoju, i svakom bih preporučio da to redovno radi! Malo ozbiljnije sam počeo da se bavim snimanjem sa 16 godina, kada sam počeo da snimam svoje kompletne demo snimke, a prvi snimak drugom bendu koji sam napravio je bio Pollution Our Way demo iz 2008. Tada sam bio zaljubljenik u produkciju osamdesetih godina, i davao sam sve od sebe da je prostudiram. Zatim sam otkrio čari moderne produkcije, i godinama u svom studiju koji je otvoren 2011. pokušavao da savladam tehnike Andy Sneapa i njemu sličnih. Danas smatram da bi trebalo napraviti nekakvu sintezu između svih škola produkcije, uzeti od svakog ono što misliš da je najbolje, i tako pristupiti svakom radu.

Nadovezaću se još jednim pitanjem na ovo. Pretpostavljam da kao i svi kradeš ideje slušajući druge albume. Kapiram da je to svakodnevno učenje. Da li u tom sopstvenom razvijanju slušaš i neke druge muzičke pravce, koje inače ne bi slušao?
Ne bih baš rekao da kradem ideje, više bih to nazvao traženjem inspiracije i novih kockica za kolaž identiteta. Apsolutno, tako sam slušao razne stvari koje inače nikad ne bih, a neke od njih su mi od tad ušle u svakodnevnu plejlistu. Takav je američki bend Paramore, koji sam počeo da slušam zbog izuzetne produkcije, da bih ih na kraju zapravo zavoleo. To mi je guilty pleasure bend!

Prirodno je da si radio produkciju i za Quasarborn. Koliko je čudno biti odgovoran za snimanje i produkciju sopstvenog materijala i koliko se takvo iskustvo razlikuje od onog kad radiš produkciju drugim bendovima? Možeš da napraviš poređenje i paralelu?
Lakše je u smislu da znam tačno šta hoću i znam kako to da dobijem. Ne moram nikom ništa da objašnjavam, nego samo radim. Teže je, jer ima više posla, moram i da snimam, i da sviram, i da mislim o svemu… Takođe, znam šta mogu da očekujem od sebe i članova svog benda koje poznajem toliko dugo, dok s drugim muzičarima moram da prođem određenu fazu upoznavanja, da bih znao šta od njih mogu očekivati.

Koncertno ste prilično aktivni i imali ste dosta zapaženih nastupa (Exit, turneja sa Remedy, Festival srpskog podzemlja…), pa me jako zanima koliko se svirka jednog benda koji ima svu kontrolu u dobrom studiju, razlikuje kada svira na opremi koja nije njegova, koja nije kvalitetna? Kako se prilagođavate tome i kakva su vam iskustva u Quasarborn?
Sa sobom uvek nosimo svu svoju opremu, tu kompromisa nema, osim na festivalima gde je oprema svakako uvek dobra (a i tad nosimo dobar deo stvari). Veći problem nastaje kada sam prostor u kojem sviramo nije adekvatan, pa ne možemo da iznesemo svoj nastup na pravi načim. Tu pomoći nema…

Snimili ste uživo i video snimak koji je neka vrste vežbe studenata Fakulteta dramskih umetnosti. Reci mi nešto više o tom iskustvu? Pretpostavljam da si ti bio zadužen za audio deo snimka?
To je bilo pakleno iskustvo, jer je snimano izuzetno rano, i niko nije spavao veče pre (mislim da su se Tomas i Đole veče pre napili, ako me pamćenje ne vara). Jako je teško pevati rano ujutru, glasne žice nisu baš razmrdane, a ceo taj snimak je bio koncipiran kao vežba za studente kamere i zvuka. Ja sam pomagao studentima pri postavci mikrofona i kasnije radio miks. Nikola Janković, glavni glumac našeg poslednjeg spota je pomagao kamermanima malo, dok je Mina Drumwitch montirala video snimak na kraju, koliko je to bilo moguće s obzirom na materijal.

Pojavljuješ se u fanzinu koji gaji prvenstveno pank i hardcore zvuk. Koliko se mešanje žanrova u modernoj muzici odražava i na tvoj muzički ukus? Da li smo došli do tačke kada bendovi preteruju sa mešanjem žanrova samo da bi došli do neke vrste originalnosti? Da li su to samo trendovi koji će proći ili nešto na šta moramo da se naviknemo?
Mislim da smo došli dotle da sam pojam žanr više nema nikakvog smisla. Ljudi koji mešaju žanr samo da bi došli do nekakve veštačke originalnosti mogu da na kratko privuku neku pažnju, ali će se vrlo brzo ugasiti i iščeznuti. Takvih primera je mnogo. Što se nas tiče, očekujte mešanja svega i svačega, mada bi ispravnije bilo reći – očekujte potpuno ignorisanje pojma žanra. Svakako, naš stil sviranja, instrumenti koje koristimo i tehnike izvedbe jesu metal, ali i kroz takvu svirku, svašta se može provući.

Za kraj bih hteo da ti se zahvalim na utrošenom vremenu i na iscrpnim odgovorima. Da li želiš nešto čitaocima Get on the Stage fanzina da poručiš za kraj?
Hvala tebi na pitanjima! Uživajte u životu i slušajte muziku!

https://www.facebook.com/quasarborn101/
https://www.facebook.com/citadela.soundproduction/

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime