Radkey – Dark Black Makeup

75

Evo jednog izdanja koje pomera stvari. Naravno, stvari koje su značajne u mom malom univerzumu. Što se tiče muzičke industrije u globalu – kome je ona bitna… Šta je to toliko opasno u ovoj pankerskoj skupini od tri bratska (bukvalno) člana i čemu se možete nadati kada uterate njihov album prvenac u zvučnike (i dobro ih cepnete)? Prvo: oni su poprilično tamne puti i samim tim što sviraju onako kako sviraju zaslužuju apsolutne simpatije. Dee (gitara i glasčina), Isaiah (bas) i Salomon (bubanj) Radke možda deluju na prvi pogled kao razmaženi tinejdžeri, koji su školovanje prebrodili kod svoje kuće, čiji strašni tata (guru i menadžer) drži konce u rukama, međutim sve to se raspline posle prvih par tonova. Drugo: ovo je njihov početak, ukoliko prva dva EP izdanja – Cat & Mouse i Devil Fruit posmatramo kao predstavljanje i „pecanje“ producenta koji će njihovu muziku da snimi kako dolikuje. A upecao se Englez Ross Orton, malko bubnjar i malko više producent (radio sa Arctic Monkeys, Jarvisom Cockerom, The Kills i još ponekima). Orton je odradio đavolski dobar posao – pank trio zvuči kao pank trio, s tim što se zvuk dramatično „napuni“ kada svi zapevaju svoje uo-o-o-o-uo-o harmonije i dopre do onog dela vašeg mozga koji je to samo kod Misfitsa čuo, tu ga zacementirao, a zatim vremenom skoro i zaboravio. Kad spomenuh legende, dolazimo do trećeg: ja još nisam čuo da neki bend toliko interesantno nastavlja njihovo nasleđe – Dee zvuči kao mlađani i nemetalizirani Danzig (Le Song – pesma dokaz), a kada se rođaci priključe dobijamo onaj magični trenutak. Naravno, ovi omladinci sviraju bolje nego što su matorci mogli i da zamisle, ali im zbog toga niko ne zamera. Jednostavno, pesme se ređaju kao na traci, 13 komada u 42 minuta, nikakvog instrumentalnog filozofiranja nema, tek po koji značajniji gitarski solo da malko zamiriše (npr. u pesmi Best Friends), bubanj čvrst i uglavnom ravan, a bas ni za trunku drugačiji. Jednostavno, nema se šta pametno istaći o samom muziciranju – sve je na svom mestu. Malko sporijih ritmova, pa onda malko više ubijanja, pa onda smiješano, pa totalno brzo u pretposlednjoj Glore, ovim momcima sve ide od ruke! Možda su mogli da odaberu i neku drugu (energičniju) pesmu za prvi spot, umesto blaže Love Spills, ali šta je tu je. Tekstove nisam baš popamtio iz prve, nisu crni niti blesavi kao kod Misfitsa, a od tinejdžera sa nepunih dvadeset ne očekuju se nikakve posebne mudrosti. Novi klinci su počeli da se igraju sa oživljavanjem starih muzičkih majstorija, The Strypes i Radkey su meni najdraži od takvih i mnogo me raduje kada čujem ovakve prve albume (The Strypes već isprangijali i drugi). Ničega novog, a sve novo…

Little Man Records
http://radkey.net/

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime