Rancid – Indestructible

67

Evo jednog izdanja sa Epitapha koje ne stiže na adresu Aleksandra Stojanovića 9, St. Pazova. Hm… (nije heavy metal, budalo!?) Da ne pišem sad splet okolnosti kao i obično zulum koji moram da istrpim i globu koju plaćam da dođem do nečega što Oreš NEMA, već da odma’ nagrnem na komentarisanje gotovo pijanih-stres-situacija koje doživljavate dok u Need for Speed Underground slušate Stay Out Of Control… Ova pesma je kao u fazonu Rancid 2000, koji se meni nije dojmio preterano, ali ima ljudi kojima je blaže rečeno, prava gotiva. Elem, Indestructible je fenomelnamldkasjdflalna pesma, a album još bolji. Slušam ga redovno (kao po rasporedu časova). Ovo bi moj Potres nazvao supa. Ima svega. Samo što je ova supa Maggi kvaliteta. Ko voli miks Life Won’t Wait i Vukove, neće se pokajati ako u IPS-u (Mamutu) pazari ovo za neke skupe pare. Naravno, radi se o digi-peku, koji je default za Hellcat Records. Pustila se buva da će Pink doći, kao i njen dečko Tim, tako da se nadate Rancid-u na Exitu (naravno, važi za sve one koji ne idu u junu u vojsku).  Indestructible je dupla ploča, što će reći devetnajs pjesama raznoraznog tekstualnog sadržaja, kao i raznoraznih muzičkih koketiranja sa srodnim i/ili totalitarno i krucijalno, dijametralno suprotnim pravcima u muzičkom i SAMO muzičkom smislu. Kao i obično, čovek namerno peva u polufalšu, ravno i gotovo nezanimljivo, jer za Rancid to nije ništa novo, kao i gomila sličnih (čitaj istih) spotova. Ono što mi je najviše prijalo je, glupo je reći – uticaj, Operation Ivy, što me je nateralo da uporedo preslušavam, a prethodno pretamburam kolekciju i iskopam prašnjavi Operation Ivy. Preporuka jubilarnoga Get On The Stage-a #10.

Hellcat Records

* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #10, aprila 2004.

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime