Rise Against – The Black Market

80

Pratim tendencije poslednjih nekoliko godina, gde se portali utrkuju ko će prvi da recenzira novo izdanje, a pritom kvalitet štiva uguraju direkt pod led. Zato sam razmišljao da u stilu nekadašnjih Oprem-Dobro-Vasinih-recenzija, pređem na taj haiku stil, modernim žargonom determinisano kao twit-forma.

Em što mi se ne laća pera da od pera i poginem (dešavalo mi se u prethodnih 5 života), em što Rise Against zavređuje sve moje vreme, te krenuću redom s najviše police da listam diskografiju. Taj čin je kao kad kreneš da rondaš po sagi zvanoj Ratovi Zvezda. Prvo gledaš Novu nadu, pa na kraju Osvetu Sita. Kreneš prvo od The Sufferer & The Whitness, preko Appeal to Reason, Endgame i tek onda kreneš da spuštaš tenziju sa prvim, drugim i trećim albumom. Dakle, solidno pripremljene uši spremne su da uz antropološku podlogu, anatomski analiziraju novo, sedmo, čedo. Te ajd da posrnem za tastaturom i protegnem prste. 

Ni sam ne znam šta sam očekivao, ali ovaj baja, Tim, demonstrira silu pevanja. Ja ne znam da je neko skoro ovako dobro otpevao album! Prosto ne mogu da se otmem utisku i definitivno bi se ovde recenzija završila jednom, akademski rangirano, ogromnom desetkom! 

Dolazili su do mene površni komentari, već prvih dana od kako se pojavio album na ruskim forumima, da je album smeće, da je album odličan, da je ‘vakav, ‘nakav, al’ morao sam se sâm prepustiti tom toboganu. Mogu reći da su svi u pravu. Onaj ko je previše očekivao, svakako je devastiran nekim rifovima, koji se ni u kom slučaju nisu očekivali od RA, ali ko ih dovoljno poznaje, zna da su skloni tripovanju. Međutim, ovi koji su dobili to što su očekivali, sigurno su igrali na loptu dobrih starih recepata kojim ih je RA počastio. Lepi zvukovi, klasika RA aranžmani, pa i teme u tekstovima. A šta ja kažem?! Ja sam teška sredina. Volim ustaljeni RA, a i konzervativan sam kada je grandž duh prisutan, no volim progres. To je ono što ipak udaljava RA od ponora u koji bi ih bacila moja recenzija. HAHA… zabole-li-ih-njihov-mali-mekani.

Svakako bih izdvojio favorite. Naslovna, The Black Market, pod broj jedan, koja svojim refrenom podseća na Ready to Fall, pa onda prvi singl I Don’t Want to Be Here Anymore, koja je za par svetlosnih godina slabija od prvog singla sa Endgame „Help Is On The Way“, i kao treći grom bih izdvojio Methadone. Od onih malo bolesnijih, ali ipak catchy su Zero Visibility. Ta pesma ima neki novi RA. Sudden Life je teški promašaj kao i klasika akustika koja meni ič ne leži People Live Here. Mislim, OK je tema, ali taj Divlje-Jagode-Krivo-je-more zabada mi parališuću iglu u drugi pršljen. Moj bog je jači od tvog, je Hladno Pivo pevalo onomad na Knjizi žalbe, tako da je dodatno aplicirala za izbacivanje sa moje playliste. Za kraj, nokaut-patos. Odlična Bridges. Samo oprezno. Dajte mu šansu i možete naći i još koji hit poput evergreenova Eco-Terrorist in Me i Awake Too Long. Za održavanje penetracije uz laki peting uopšte nisu loše Tragedy+Time i A Beautiful Indifference. Ali na žalost, nisu prešle cenzus 🙁

Svaki put me prođu trnci koliko je ova muzika intergalaktički zadatak za sve koji se bave izučavanjem izvanzemaljskih oblika života koji stanuju u ovim ljudima (ne računam tenkre Zakka). Ako su ovaj album čekali da prezentuju srbinima i srbkinjama, nisu morali. Slobodno mogu da svrate i otmu nam pare, jer su me tako lepo isprašili onomad u Budimpešti, te ni za neke stvari sa ovog albuma ne bih žalio da počastim harmonikaša.

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime