Rockaway Lake festival, 26-27. jun 2015. Ada, Beograd

111

I dan
Mala bina: TECHNICOLOR LIES, URBAN INSTINKT, NEPRIJATELJ PRELAZI ZEKU, PRILIČNO PRAZNI, VENDETTA, SMUT
Velika bina: U ZMAJEVOM GNEZDU, PUNKREAS, RYKER’S, IRON REAGAN, THE GODFATHERS, BUZZCOCKS

Rockaway Lake festival je s pravom najavljivan kao najveći hardcore punk festival koji je Beograd video. Neko će se možda (i ja među njima) pobuniti zbog izbora bendova, ali kvalitet organizacije, izbor lokacije, ozvučenje, poštovanje satnice i gomila sitnica koje običan posetilac i ne vidi su sigurno obeležili dva dana vikenda u kojima smo itekako uživali na Adi. Festival je pun pogodak i iskreno se nadam da je ovo samo prvi u gomili koje nas čeka u budućnosti.

U petak je kiša smarala čitav dan. Iako sam se potajno nadao da će prestati kada dođemo iz Pazove u Beograd, ona je čak nastavila i jače da pada. Nisam posetilac Ade, pa sam se malo osećao kao indijanac kada smo tražili mesto za parking. Ooooooogromni javni parking je bukvalno bio prazan, a naš auto jedini na prostoru za 1500 vozila. Pomalo scary, ali ajde, pičimo dalje. Muzika se čula još sa druge obale, pa nije bilo šanse da ne nađemo lokaciju. Tek po koji pešak po sumornom vremenu i nas dvojica pacijenata koji žurnim korakom idemo kroz park prema stadionu lokalnog fudbalskog kluba (sramota me, ali ne znam koji je klub u pitanju). Pošto smo se čekirali na ulazu i dobili žute propusnice, upadamo na teren gde je svirka uveliko trajala.

20150626 185943 resizeOčekivao sam slabiju posetu, ali negde oko pola sedam smo mogli na prste da se izbrojimo. Na maloj bini su svirali Urban Instikt, čiji smo nastup bukvalno videli tek par minuta, što nije dovoljno za neki ozbiljniji sud. Prvi utisci su da zvuk na maloj bini nije dobar i da je prejak. Čim su završili svoj nastup, bukvano iste sekunde kreće sledeći bend na glavnoj bini. To je pun pogodak organizatora, jer smo dobili poštovanje satnice u minut, niko nije mogao da svira više nego što sme i nije bilo smaranja između bendova, kojima treba večnost da nameste zvuk. Dakle, na glavnoj bini su Pankreas iz Nikšića. Primetno bolji uživo nego na albumu. Tek pedesetak ljudi ispred bine, prilično nezainteresovano prati njihov nastup. Momci su dali sve od sebe, ali šugavo vreme je učinilo svoje. 20150626 192749 resizePola sata solidnog panka i nakon toga na maloj bini sledi odličan novosadski bend Neprijatelj prelazi zeku. Uživo su zaista odlični, iako nisu imali nešto inspirativnu publiku. Sem par (verovatno iz Novog Sada) fanova, koji su skakali u prvim redovima, ostali ljudi su šetkali i gunđali u nebo zbog lošeg vremena. NPZ su odsvirali praktično ceo debi album, sasvim su pristojno zvučali, iako je, za moj ukus, zvuk na maloj bini bio prejak. Kada smo se malo odmakli u pozadini, čak skoro do štandova sa Zaječarskim pivom, zvuk je bio daleko bolji.

Nakon njih na glavnu binu se penju Ryker’s. Dobro ste čuli, jebeni Ryker’s. Švabe sam zadnji put slušao verovatno i pre bombardovanja, predstao da ih pratim i iskreno mislio da su se odavno raspali. Ipak, Ryker’s su nezaustavljiva sila, koja ima veliku bazu fanova u Srbiji. Ja iskreno ovaj fazon više ne mogu da slušam i imao sam utisak da su isti ritam mogli da guze tri dana i da bi efekat bio isti. Da se razumemo, Ryker’s cepače samo tako, odlično uvežbani, mnogo dobar kontakt sa publikom, odlična su pojava, ali meni je to previše generički, bez ritma, melodije, sa čestim ponavljanjima i beskrajnim mošovima. Na Lowlife je atmosfera podignuta do maximuma, a poštovanje prema Džefu Henemanu su iskazali kroz kultnu Raining Blood, koja se savršeno uklopila u kišovito vreme.

20150626 195954 resizePrilično prazni su zauzeli svoje mesto na maloj bini, a Mire i ja smo iskoristili da overimo štandove.  Mire je prilično zapeo bio da pazari Iron Reagan majicu, ali nije imao sreću sa veličinom. Inače, cene skroz korektne, soma dindži za majice je skroz ok. Duksevi su bili tri i po, mada iskreno sumnjam da je neko to pazario. Tek po koji disk, očigledno je da više niko ne kupuje fizička izdanja. Prilično prazni i dalje sviraju, dok se šetkamo, a mala pank ekipa ispred bine pokušava da razmrda prisutnu masu.

Što se mene tiče, prvi dan sam došao isključivo da vidim Iron Reagan. Jedan od trenutno najkvalitetnijih crossover bendova je u potpunosti ispunio očekivanja. Za pola čuke su izbacili 26 pesama, potpuno razvalili i oduševili čak i najokorelije pankere, koji ne mogu da smisle metalce. Toni Foresta jeste omalen po rastu, ali je najveći na bini i potpuno spektakularna pojava. Svi ga znamo iz Municipal Waste, ali on u Iron Reagan prosto briljira. Svirali su gomilu pesama sa meni genijalnog drugog albuma, a od favorita večeras bih izdvojio Miserbale Failure, Close to Toast, In Greed We Trust, a svirku su zatvorili sa Eat Shit and Live. Bubnjar je totalni ludak, sa glasom kao iz crtaća. Stalno je ubacivao neke zajebancije između pesama. Ako ih neko pre ovog nastupa nije slušao (kao Mire) definitivno je postao fan. Apsolutni heroji prve večeri.

20150626 212238 resizeDa smo bili pametni, zapalili bi kući posle ovoga, ipak, pošteno smo hteli da odgledamo festival do kraja. Na maloj bini su usledili Vendetta, bugarski metalcorovci na koji mnogo ljudi ovde seče vene, iako ja zaista ne znam zašto. Liči na sve ostale bugarske bendove, kojih je na festivalu bilo jako mnogo. Vrlo smoren fazon, sa dva vokala je privukao priličnu publiku ispred bine. Većinu njih su i činili Bugari, koji je bilo dosta na festivalu. Što se mene lično tiče, Vendetta je poput većine metalcore bendova današnjice, sa čestim ponavljanjima, vrlo malo ritma, gotovo bez melodije i predvidljivim rifovima. Suv prosek.

Na glavnoj bini su nakon toga počeli The Godfathers. Kumove sam vrlo malo slušao u svom životu, prosto njihov gospodski new wave pank ili šta god mi je previše teatralan, bez energije. Da me ne razumete pogrešno, zvuče svetski, sviraju bez ijedne greške, ali generalno su, koliko sam video, smorili veći deo prisutne publike, iako je nekolicina došla samo zbog njih. Ja sam, zadivljujuće, čak i prepoznao neke pesme, prvenstveno novi singl Till My Heart Stops Beating. Fazon nisu menjali, pa je ovo i dalje ukopano u prvu polovinu osamdesetih. Od ostatka materijala koji su svirali prisećam se Love is Dead, koja uživo zvuči ipak poletnije nego na albumu. Ovacije su pobrali sa obradom Ramonsove I Can’t Sleep Tonight, gde se videlo koliko je publika željna malo žešćeg zvuka. Walking Talkin Johny Cash Blues je bio pokušaj benda da sviraju neku vrstu alt bluza, ali samo pokušaj. Vrlo, vrlo loše. Kako god se okrene, nisam ljubitelj benda, ali verujem da su fanovi benda uživali u apsolutno besprekornom zvuku.

Na maloj bini su nas dokucali Smut. Iako dolaze iz Makedonije, fazon im neodoljivo podseća na bugarske hardcore bendove. Ono što je kod njih mnooooogo bolje u odnosu na generički Vendetta je što pevaju na maternjem jeziku, pa su koliko toliko zanimljivljiviji. Ipak, većina ljudi, sem lokalnih fanova iz Makedonije, ih je ispratila čekajuću The Buzzcocks. Ne znam ni sam šta sam očekivao, kad nisam ljubitelj ovog benda. Davno sam ih slušao, pa sam većinu toga i pozaboravljao. Matora ekipa izlazi na binu, uz oduševljenje sada već solidno popunjenog prostora ispred glavne bine. 40 i kusur godina postoje, a iako dolaze i Mančestera koji je iznedrio na stotine izuzetnih bendova, nikako nisu uspeli kod mene da se prime. Jednostavno, kad ti nešto ne leži onda ti ne leži. Ono što sam video jeste da bend ima prilično slab kontakt sa publikom i kao da svira za svoju dušu. Očigledno su godine postojanja učinile svoje. Iako je zvuk sa glavne bine uglavnom bio odličan tokom oba dana festivala, na Baskoksima je bio prejak, bukvalno smo morali da se odaljimo da bi čuli nešto smisleno. Stiv Digl je odličan pevač, iako me danas više podseća na miks pevača Yu Grupe i Ričarda Drejfusa, sa sedom bradom prosedom kosom. Fizički jesam bio prisutan dok su svirali, ali sam psihički već bio praktično u krevetu. Baskoksi su pošteno odradili svoje i ljudi koji su došli da ih čuju su imali šta da vide, a mene ko jebe što to ne volim.

Teških koraka smo se dogegali do parkinga i zapalili za Pazovu, sa nadom da će drugi dan biti bolji i naravno bez kiše.

II dan
Mala bina: SHOPLIFTERS, VIOLENT CHAPTER, FREE RIDE, HARDFACED, LAST HOPE, DOT THE EYE
Velika bina: SCORDISCI, DON GATTO, MAD SIN, DEFEATER, AGNOSTIC FRONT, SHAM 69

Lepo subotnje vreme je učinilo svoje i poseta drugog dana festivala je bila daleko bolja. Ne znam koliko bih treba da se usudum da procenjujem, ali mislim da je bilo duplo više ljudi nego prvog dana. Bez obzira na vreme, lajnap drugog dana je bio mnogo kvalitetniji, pogotovo na glavnoj bini. Mi smo stigli bukvalno pred kraj nastupa mađarskog hardcore benda Don Gatto. Za razliku od većine metalcore bendova koji su prosto okupirali ovaj festival, Don Gatto znaju svoj posao. Odlično su usvirani, fin kontakt sa publikom, čak i obraćanje na srpskom. Ipak, par minuta sam ih gledao pa teško mogu da kažem nešto više.

20150627 191716 resizeNa maloj bini smo očekivali Dot The Eye, ali su ipak izašli Violent Chapter, za koje sam mislio da ću ih propustiti, jer su planirani da sviraju još pre Mađara na glavnoj bini. Očigledno je došlo do neke izmene, što sam toplo pozdravio, jer su Violent Chapter jedan od retkih metalcore bendova koji zvuče zaista dobro. Novi pevač se odlično snašao i neko ko ih prvi put slušao verovatno to ne bi ni primetio. Odlično usvirani, iako se boljka od prethodnog dana čak i pojačala: zvuk sa male bine je bio prejak. Na momente nisi mogao da prepoznaš šta sviraju. Odanih pedesetak ljudi ispred bine je napravilo odličnu atmosferu, a par kik-boks pokreta pojedinaca su ostali nezapaženi, jer, srećom, nije bilo nikog oko njih. Malo ne kapiram taj novi (jel uopšte novi?) fazon na metalcore svirkama, gde likovi prave karate poteze ne razmišljajući da mogu itekako nekog da povrede. Kako god se okrene, većina je mirno odgledala Violent Chapter, a tek su na poslednjoj White Rabbit Hole, za koju imaju i spot, malo podigli masu. Beogradski bend ima svoju publiku, i apsolutno su opravdali poverenje. Jako dobar nastup. Zaboravih da napomenem da su imali i novog basistu.

20150627 193154 resizeJedan od razloga što sam sa veseljem došao drugog dana je nastup nemačkih rokabili pankera Mad Sin. Koliko su ludi i pozitivni teško je opisati, pošto ne sviraju klasičan rokabili pank, jer su njihovi uticaji šarenoliki. Postoje skoro tri decenije i vidi se da su prevalili svašta u svom koncertnom životu. Pevač De Vil je pojava za sebe. Ima bar 150 kila i svake tri pesme seda da se odmori, potpuno zadihan i iscrpljen. Ali, daje sve od sebe. Ritam gitarista je stara škola, potpuno sed, sa tamnim naočarima, kao da je ispao iz nekog matorog filma, kontrabasista Vali sa spektakularnom frizurom je izazvao potpuni delirijum u piblici, a novi, očigledno mnogo mlađi, gitarista Ramon je savršen apgrejt ostatku matore ekipe. Svirali su repertoar iz čitave biografije, kao i par pesama sa trenutno poslednjeg izdanja Burn And Rise iz 2010. Retko pamtim nazive pesama, to mi je mana, ali sam prepoznao Speak No Evil. Naravno, ostatak publike je uhvatio početak Raining Blood. Apsolutni vrhunac večeri je bio kad je kontrabasista uleteo u publiku, sve sa kontrabasom, zapalio ogromnu prskalicu na vrhu i nastavio da svira. Potpuna ludnica oko njega. Mad Sin su bili zaista izvrsni, i uz Iron Reagan bend koji sam najviše želeo da čujem.

20150627 200820 resizeFree Ride iz Zagreba su okupirali malu binu, a već posle prve dve-tri pesme je bilo jasno da je reč o još jednom vrlo neinventivnom copy-paste metalcore bendu. Ono što ih razlikuje od drugih bendova je klavirajturista i to je to. Vrlo predvidljivo i vrlo dosadno. Srećom, ima šta da se vidi na festivalu, pa smo vreme ubili cunjajući po štandovima, a Mire je ovog puta imao sreće sa veličinom majice, pa je pazario novu Agnostic Front, čiji smo nastup i čekali na glavnoj bini. Ipak, pre njih su svirali bostonci Defeater. Definitivno su bend čiji zvuk teško mogu da svarim. Taj kvazi intelekutalni moderni hardcore pokušavaju da strpaju u melodični hardcore, ali teško ta definicija može da prođe. Bend je izuzetno uvežban, zvuče veoma profesionalno, ali ih je veličina bine i prostora progutala. Imaju solidnu bazu fanova svuda, pa je i ovde pedesetak ljudi gotovo histerično propratilo svaki sekund njihovog nastupa. Ostatak prisutne mase je prilično nezainteresovano pratio šta se dešava na bini. Smatram da ovaj bend sigurno mnogo bolje zvuči u intimnoj atmosferi, jer imaju puno delova gde se čuje ili samo gitara ili samo vokal, sa dosta sporih delova. Inače, imaju tri konceputalna albuma koji govore o porodici u Nju Džersiju u vreme nakon Drugog svetskog rata. Nasilje, alkoholizam, bežanje od kuće, ubistvo i slično su glavne teme. Vrlo zanimljiv koncept, ali uživo mi je bilo prilično teško da ih gledam. Verujem da su obožavatelji istinski uživali.

20150627 212224 resizeNa maloj bini su potom počeli makedonski Hardfaced. Jedan od kvalitetnijih bendova koji je teško strpati u metalcore, jer po mom mišljenju ipak više naginju kao metalu. Pola čuke su svirali u tu je bilo dosta stvari sa njihovog novog albuma, a publika je prilično dobro reagovala. Ipak, već od sredine njihovog nastupa mnogo ljudi se prebacilo na prostor ispred glavne bine, zauzimajući mesta pred nastup Agnostic Fronta. Nikad nisu bili moji favoriti i nekako sam ih uvek gledao prilično ravnodušno, naročito nakon tezgaroškog koncerta iz 2005. Propustio sam ih u SKC-u 2008. godine, kada su, barem po priči drugara, bili daleko bolji. Iako su neki očekivali veći broj metal pesama, Agnostic se na Rockaway Lake festivalu prikazao u pravom hardcore pank svetlu. Na početku sa My Life My Way i Old New York, da bi potpun delirijum nastao na For My Family kada je upaljena i prva baklja. Primetio sam i par naci likova, koji su bili, zanimljivo, u prostoru ispred ograđenog prostora, tik ispred bine, ali Stigma i Miret su to prilično iskulirali. Inače, Vini kao da je ispao iz Sopranosa, kao matori mafijaš, šeta po bini, sa svojih šest banki skače mnogo energičnije od mlađih kolega. Agnostic Front su izazvali ogromnu količine agresivnosti u publici i pravo je čudo kako nije bilo ni najmanjeg ekcesa. Gotta Go je naravno izazvala najveću šutku, a meni je drago što su otpičili i A Mi Manera. Sa vrlo prosečnog novog albuma su svirali jednu od retkih zanimljivih pesama Police Violence. Ma kraju je basista Majk Galo doživeo peh kada mu je crkla papučica, pa je žurno pokušavao da se ubode direktno u pojačalo, u čime su pokušali da mu pomognu i tehničari, ali vidno neraspoloženog i nestrpljivog Rodžera Mireta je to navelo da prekine koncert, na početku poslednje pesme. Ipak, retko ko je to primetio, pa se može reći da su Agnostic Front imali istinski spektakularan nastup, čime su zasluži i epitet najboljeg benda na festivalu.

20150627 225651 resizeNa maloj bini su Last Hope bili odličan bend nakon Agnostica. Praktično su domaći, iako dolaze iz Bugarske. Mislim da su u Srbiji bili barem dvadesetak puta, pa i ne čudi ogroman broj ljudi ispred bine. Mi smo iskoristi da se malo odmorimo, jer nas je čekao nastup verovatno najkultnijeg benda obe večeri: Sham 69. Nisam ih dugo slušao, čak iskreno nisam ni mislio da su na turnejama, jer koliko znam postoje dve verzije ovog benda. Ono što smo mi videli ipak čine pravim Sham 69, jer su došli sve zajedno sa potpunim ludakom i najvećom pojavom engleskog panka: Džimijem Parsijem. Prostor ispred glavne bine je potpuno ispunjen, a izlazak matore ekipe je gromoglasno pozdravljen. Da ste pali s Marsa i da su vas bacili ispred bine, znali bi ste nepogrešivo da je Sham 69 engleski bend. Ako ništa drugo, Džimi Parsi i posle 50 godina sviranja i daje izgleda kao izvorni panker. Počeli su, valjda, sa What Have We Got i već tada se videli da nisu za džabe sprcali toliko godina u sviranje. Sve to ide lako, a bez obzira na njihove godine, cepaju samo tako. Džimi je potpuni ludak, vidi se da takva pojava može da bude samo frontmen matorog pank benda. Izboran više od Mik Džegera, u iscepanim mantalonama, sa ofarbanom crnom kosom podseća na nekog klošara. Hitovi se nižu jedan za drugim, a ja sam prepoznao Tell Us The Truth, Rip Off, I Don’t Wanna, Angels With Dirty Faces… Naravno, If The Kids Are United je otpevana horski, sa frenetičnom šutkom u prvim redovima. Pomahnitala pank ekipa je napravila zaista impresivnu atmosferu. Nakon bisa, otpičili su još dve pesme i pobrali zaslužen aplauz. Zaista nisam očekivao tako dobar nastup. Iako su mnogi mislili da će uslediti i drugi bis, sa male bine je krenula svirka, a kasnije sam ukapirao da je reč od bendu Dot The Eye, čiji je nastup očigledno pomeren za kraj. Njih je retko ko gledao, što zbog nezainteresovanosti, što umora, a što zbog fantastičnog utiska Sham 69.

20150628 000734 resizeŠta reći na kraju odličnog festivala? Organizacija je bila besprekorna. Sumnjam da neko može da prigovori tome. Ja bih lično voleo manje metalcore bendova, jer sam stekao utisak da je jedan te isti bend svirao cele večeri. Malo žanrovskog šarenila ne bi bilo naodmet. Možda neki jači hedlajneri, ali za prvi festival je više nego dobro. Ne znam da li su se organizatori finansijski pokrili zbog lošije posete prvog dana (iskreno se nadam da jesu), jer bi bilo zaista šteta da ovaj festival ne postane tradicionalan. Utisci lepi, lokacija fenomenalna i to je ono što je najbitnije. Ko nije bio, verujem da se itekako zajebao, pošto će svi oni koji su bili danima prepričavati šta su videli / čuli.

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime