Pre koju godinu i kusur sam radio, čini mi se, recenziju drugog albuma Rožera Mireta i već tad sam rekao da mi je čitav njegov solo projekat sulud totalno. Disasters je bend koji uspeva da učini ono što uspeva mnogim bendovima koji imaju tinejdžerske godine: kopira klasike žanra i to prodaje kao svoje. Da se odmah razumemo, ja ne volim njegov glas, njegov način pevanja koji me podseća na čoveka koji ima stomačne probleme, pa ne može da se isere, a sedi na WC šolji ceo dan i preklinje sudbinu. Okej, to je moje mišljenje. U Agnosticu mi to ne smeta, ali kod Disastersa je to dovedeno do ivice imbecilnosti. Ajde da i to stavimo na stranu. Ukusi su različiti.
Muzika i tekstovi su ono što ovaj bend čini jednom od najtragikomičnijih na američkoj sceni. Mnogi su otkačili na ovaj album, na ovaj bend, hvalospevi na sve strane, dizanje pesnica i kunjenje o njujorškoj legendi, bla, bla, bla. Meni to ne znači ništa kad ja pustim album i ne čujem Disasters, ja čujem The Clash, pogotovo u uvodnoj Stand Up And Fight. Klasične street punk himne su takođe reciklirane: fight, fight the enemy, we’re gonna stand together you and me. Da je ovo neki klinački bend koji uči da svira, pa ajde da i razumem, ali da Miret i Stigma koji su zajedno sprcali godina kao pola Ciklona na svirci, e to ne razumem. Ali, svako sranje ima svoju publiku i ja to poštujem. Ako ste do sada svršavali na Disasterse, ne vidim ni jedan logičan razlog zbog čega bi ste sad prestali. Zato preporuka ostaje samo vama, tvrdokornim fanovima lika i dela Rodžera Mireta, pošto vas ne plaši ništa. Ostali, bežite kao đavo od krsta.
People Like You Records
www.peoplelikeyourecords.com
www.thedisasters.com
