Russ Rankin – Farewell Catalonia

44

Ras Rankin je bez sumnje jedan od najuticajnijih frontmena u zadnjih dvadesetak godina na američkoj pank sceni, naročito onoj na Zapadnoj obali. Good Riddance je uostalom i poznat kao bend koji bez dlake na jeziku govori o temama poput strejt-edža, veganizma, prava životinja itd. Iako mene lično zabole ona stvar za te teme, Rankin je uvek uspeo da me zainteresuje svojim tekstovima zato što je njegov pristup ovim temama zaista jedinstven. Oduvek je na surovo brutalan i direktan način govorio o ovim temama i svojom pojavom u publici kojoj nije strana žestoka energija i buka, ulivao strahopoštovanje. Zbog toga je veoma interesantno videti ga u mirnijoj ulozi, akustičnoj svirci, koju su mnogi frontmeni u poslednje vreme iskušali (Tony Sly, Joey Cape…).

Teme na ovom izdanju su ono što će svi fanovi Good Riddance prepoznati na prvu loptu. Iskreni tekstovi o politici i ljubavi. Ono što sam primetio slušajući čitave nedelje zadnjih par albuma Good Riddance, ali i Farewell Catalonia je da je Ras Rankin neverovatno siguran u svoja politička uverenja, ali isto tako neverovatno nesiguran u svom privatnom životu. U uvodnoj Pushing Daisies kritikuje one koji odustaju i prilagođavaju se većini, dok u sledećoj Departues otvara srce i govori o izgubljenoj ljubavi: It’s been about a year since my latest failure. Iako su te teme dijametralno suprotne i po atmosferi i pristupu, Rankin ih vrednuje isto i govori najiskrenije moguće. Očita je njegova želja da bude aktivan, budan i inspirisan.
Generalno sam sa uživanjem slušao ovaj album. Opuštajuć, lep album, sa dosta finih melodija, zanimljivih aranžmana, iako je ovakva svirka osuđena na ogoljenost i jednostavnost. Ono što mi je zasmetalo je osećaj da nije sve izbalansirano. Recimo Cold Blues počinje sa sporom, nerazumljivom pričom o sukobu oca i ćerke, i nikako da priča dobije svoj oblik, jer nejasno govori o nekoj vrsti sukova. Negde na pola pesme Rankin konačno pronalazi prave reči i poslednja minuta je apsolutno genijalna, ali ostaje gorak ukus zbog lošeg početka pesme. Slično, u pesmi Flesh And Bone, koja govori o ratu i policijskim akcijama i brutalnosti, a ima neku gotovo svečanu melodiju. Možda je namerno hteo da napravi taj kontrast, ko zna.

Ipak, znajte da su ovo samo mane koje isplivaju tek kad duboko zaronite. Album je fantastičan. Under The Hours ima gotovo klimaktičan kraj sa impresivnim gitarama i sjajnim tekstom: So don’t wait / Just beyond destiny is fate / You so deserve better than this / So far away from the pain and lies / So don’t cry / Throw open your window and fly / Leave all this wreckage behind / Higher than clouds where the tears won’t stay. Ovakvi tekstovi klize po ivici ljigavosti, ali su napisani na iskren način i zrače na svakom koraku. Sjajno balansiraju sa granicom estetike i banalnosti i po mom mišljenju ovo je Rankinovo najjače oružje.

Njegov prvi solo album je jako izdanje sa par snažnih momenata zbog kojih ćete album slušati iznova i iznova. Skidam kapu svakom umetniku koji izleti iz svoje sigurne zone, preuzme ovako drastične korake i sve to ponudi sa ogromnom dozom otvorenosti.

Paper + Plastick Records
http://www.paperandplastick.com
http://www.facebook.com/russ.rankin

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime