Branko je još jedan od bitnih ljudi srpske pank scene. Kao gitarista i osnivač najboljeg domaćeg melodičnog benda Six Pack zaslužan je za promovisanje melodije na srpskom. Zamolio sam ga da napiše svoju hardcore autobiografiju, ali je on predložio intervju uživo, jer mu je tako lakše da kaže sve što ima. Pošto je Six Packa bilo u svakom fanzinu pre nekoliko godina, a onda odjednom nigde, smatrao sam da bi itekako bilo zanimljivo sesti i popričati o svim stvarima koje Six Pack čine tako dobrim bendom. Ukoliko ste želeli da saznate pojedinosti iz bogate biografije ovog benda iz Smederevske Palanke, a niste imali gde da pročitate, onda se slobodno zavalite u fotelju i uživajte u sledećim stranicama.

1Kad si počeo da sviraš gitaru?

Kad sam bio peti razred osnovne baba mi je kupila, živa istina… ustvari jedan moj komšija, ja sam živeo u jedom delu gde su zgrade u krugu, tu je jedan tip svirao gitaru, ja se napalio, kao hoću i ja to da probam. Baba mi kupi za rođendan u robnoj kući ”Beograd”, sećam se koštala je 129.000 tadašnjih dinara. To su bile one ruske akustične gitare što imaju šraf na vratu, žica od vrata 3,5cm, kad pritisneš žuljevi ti izađu. Onda sam naučio prvih par akorda, ali sam provalio da to ne zvuči kako treba i bacio sam je na orman. Posle negde pred osmi razred, išli smo na more sa školom, ja sa jednim ortakom navežbam dvesta pesama, da sviramo na plaži za ribe. To mi se mnogo svidelo kako izgleda i onda sam počeo aktivno da sviram pred kraj osmog razreda.

Kad si prvi put počeo ozbiljnije da razmišljaš o bavljenju muzikom?

Pri kraju prve godine, ako to može da se nazove ozbiljnije. Znam da smo bili u gradu, a u ovom gradu se ništa nije dešavalo, pa kao ajde da imamo bend. A do tada je bilo dva-tri benda koji sviraju Čorbu, Bjelo Dugme, ipak je to bilo ’88. Mi osnujemo bend, prva proba tri gitare i bubnjar lupa na stolicama klasičnim za baštu. Svirali smo repertoar Toni Montano, Van Gog prvi album i Partibrejkers. Prvi koncert 500 ljudi u jednom palanačkom klubu i to mi se urezalo u glavi, jer sam voleo da svaki but bude tako. Onda je taj bend radio godinu i po dana, to su bile samo klupske svirke po gradu. Jedan je otišao u Beograd profesionalno da igra fubal, drugi se preselio u Švajcarsku, i to je puklo. Onda smo ja i sadašnji pevač Bogda osnovali bend koji se prvo zvao Hroničari, pa posle Pogibija.

Baš sam hteo da te pitam o palanačkim bendovima u kojima si bio pre Six Pack.

Dakle, prvo smo osnovali bend Hroničari, svirali smo repertoar tipa Ramones, a imali smo i neke naše stvari. To ime se zadržalo nekih godinu dana, a onda dolaskom jednog drugog člana u bend, basiste Darka Veble iz Velike Plane, promenili ime u Pogibija i tu je tek počelo nešto ozbiljnije da mi se dešava u životu sa bendom. Do tog perioda su bile svirke po Palanci i po žurkama po gradu. Posle toga je uleteo koncert u Velikoj Plani na nekoj gitarijadi, pa smo se upoznali sa bendom Marshal’s Kids iz Beograda, Malfunction ekipa. Oni su nam sredili prvu svirku u Domu Omladine, tad se zvao Jazz klub, to je sadašnji Saint James. Prva ozbiljna dešavanja su bila tad. Prvo nešto ozbiljno da sam se ja napalio, da će da izgleda da ću ja moći i da živim od toga. To je bilo jako davno. Onda smo imali još jedan dobar koncert u bašti KST-a sa Marshal’s Kids, posle sam otišao u vojsku u septembru ’91 kad je počeo rat. Kad sam se vratio bend Pogibija je nastavio da radi još jedno dve i po, tri godine. Nije to funcionisalo više kako treba i onda sam paralelno sa prestankom Pogibije polako osnivao Six Pack, koji je nastao iz tri različita benda koji su svirali potpuno različitu vrstu muziku. Mi kao Pogibija smo svirali neki thrash/core, tu smo bili Bodga, Miks i ja, Miki je došao iz benda Protters koji svirao punk rock kao Ramones, to ime je dato po nekom zagrebačkom stripu, a Čupa i Bojke prvi gitarista su došli iz benda Juke Box, koji je svirao rokabili fazon tipa Stray Cats. Možeš da zamisli onda kako nam je bilo, kao šta ćemo da sviramo? Onda je tu vladalo sve ono oko grunge scene, pa smo to onda kao nešto budžili, a onda sam ja napravio prvu melodičnu pesmu ”Virus bezumlja” sa prvog albuma, Miki je uradio tekst, ja sam radio muziku. Svidelo nam se kako to zvuči, a pošto je Miki paralelno vukao tu Bad Religion/NOFX foru onda se to pretopilo u naš fazon, a to se iskristalisalo na drugom albumu, ustvari šta mi sviramo. Na prvom se vidi da je malo šareno.

A osnovali ste krajem ’93-će Six Pack?

Postojala je jedna ekipa koja svirala iza imena Six Pack, ali to je bila sasvim druga vrsta muzike. Mi smo svirali godinu dana pod imenom Six Pack neki fazon rep sa tvrdim gitarama, ne znam ni ja kako da ga nazovem. To je bila ludnica. Imalo smo par svirki u Smederevu i ovde i to je bilo ubijanje koliko su ljudi to voleli. To je bio samo neki eksperiment. Nije to išlo, neki ljudi su otišli na faks, mrzelo ih dalje da sviraju, ja zadržim ime Six Pack, ali pokupim drugu ekipu i zvanično bend ide od ’94-te.

4Kako su izgledale te prve probe?

Svaki dan su bile probe. Vežbali smo kod Miksa bubnjara kod njega kući. Imao je jednu sobu u kojoj niko nije živeo. Probe smo imali svaki dan u deset pre podne. Znaš, svi došli iz vojske, niko nije radio, niko nije studirao, a nama bilo zadovoljstvo da se probudimo u devet, da odemo kod Miksa, popijemo kafu, po rakijicu jednu i onda proba ceo dan pičiš.

Jeste imali ideju kako bi bend trebao da zvuči?

U početku nismo, jer smo bili mnogo slabiji sa tekstovima, zato što Miki nije odmah došao u bend. Samo je pevao Bogda, a pošto smo svi bili laici za tekstove, pomogao nam je naš drug Miloš Radojević (koji je objavio dve zbirke pesama) sa dva-tri teksta. Na prvom albumu su dve njegove pesme: ”Grad” i ”Ljudi”. Kada smo snimali prvi demo u decembru 1994. godine, u Sava Centru, kod našeg zemljaka, što se kaže, čoveka iz Palanke Vlade Nikodijevića iz grupe Mama Koko. On radi sav zvuk za Sava Centar, ima studio i prvi demo smo tamo radili, a pozvali smo Mikija samo da nam pomogne…

Čekaj, a taj demo se zvao ”Berza bez granica”?

Da. Pozvali smo Mikija da nam bude pomoć u vokalima. Kad smo videli kako to dobro zvuči, Bogda ga zamoli da ostane…

Koliko je tu bilo pesama?

Mislim da je bilo pet ili šest… Tako nešto.

Šta je sad sa tim snimkom?

Imam ga tu negde. Mislim, zvuči loše, demovski, nije to to. Sećam se da sam taj demo nosio Zlatku Iroševiću iz KST-a, tad je bio glavni, a radio se sa izdavačkom kućom Take It Or Leave It, da nam nešto objavi, međutim nije mu se to ništa svidelo. Nismo se izbedačili, terali smo dalje, ne može da nas zaustavi jedno odbijanje. Onda smo ušli u studio u aprilu 1995. godine, Go-Go studio u Beogradu, i snimili prvi album ”Pretnja ili molitva”.

A pre toga ste imali turneju u Grčkoj?

Grčka je ugovorena u vreme snimanja. Mi smo snimili sve i dogovorili se sa gazdom studija da idemo u Grčku, pa kad se vratimo radimo remiks. Otišli u Grčku, proveli se svetski, svirali dva koncerta u Atini i jedan u Solunu, bili oko nedelju dana, vratili se, otišli u studio i završili album.

Jel’ vam turneja pomogla?

Jeste. Znaš šta znači za članove benda koji su imali neko iskustvo pred publikom, ali sa starijim bendovima? Znaš šta znači kad odeš u jednu Atinu, a na svirku ti dođe trista ljudi, od toga sve stranci? Ti im sviraš neke pesme na srpskom, a njima se to svidi. Barem muzika. Da ti samopouzdanje neko. Jebote, svirao sam sa Grcima, kako se neću svideti nekome ovde? Onda je uletela samostalna svirka u Beogradu na Akademiji. To nam je sredio Darko iz Dead Ideas, pošto smo mnogo dobri prijatelji. Ne, ispravka, prvi koncert u Beogradu nam je sredio Gvido Obradović iz Brainstorm. Bili smo njegovi gosti, pošto je on mnogo voleo Pogibiju, dobar je bio sa mnom i sa Bogdom, a nije želeo nijedan beogradski bend za predgrupu, mi smo upali. To je bio naš prvi nastup u Beogradu. Jako brzo posle toga samostalni na Akademiji, mogu ti reći da je bila puna Akademija, ni ja ne znam kako. Da li su to bili pola Palančani studenti, ne znam, ali je mnogo super koncert bio. I ništa, izašao nam je onda prvi album u aprilu…

Imali ste neka očekivanja?

To je taj početnički entuzijazam. Tad ti je sve lepo, ništa te ne mrzi u životu. Sećam se, moj ćale nas je vozio na Radio Indeks. Gostovali smo petnaest minuta, a mi smo otišli kolima. Ona novinarka nije mogla da veruje da sam došao zbog petnaest minuta, mogla je da me zove telefonom. Ne, mora tako da se radi. Album smo objavili tek u septembru i snimili smo spot za ”Vreme samoće”. Prvi spot u Kragujevcu, to se zove Dečija Televizija, a neke kadrove smo mi sami snimali ovde po gradu. Sto maraka nas koštao spot. Puštao ga je Treći kanal, Politika… Pomogao nam je u toj meri da nas ljudi primete. Tad su i prve pozitivne recenzije krenule, bio je časopis ”Ritam”, sećam se jednog velikog naslova: ”Bad Religion su konačno propevali na srpskom”. Baš sam bio ponosan na taj naslov. Ubrzo smo radili ”Fabričku grešku”, tačnije ’96-e. To smo izdali za Start Today Records, Voja Žugić iz Novog Sada.

5Dobro, o tome ćemo nešto kasnije. Držimo se ovog prvog perioda. Objavili ste prvi album, kakve su bile prve svirke?

Posle prvog albuma svirali smo Beograd dva puta, Požarevac, Smederevo, onda je Gale, tadašnji naš izdavač, ugovorio prva dva koncerta spojena. Sećam se imali smo Rumu i Temerin. Tada smo sarađivali sa bendom Gymnastics iz Rume. Možeš misliti kako mi je bilo kad jedno veče sviram u jednom gradu, a drugo u drugom. Nikakve pare ne bi mogle da me odvoje od toga. U to vreme sam za tri meseca odgovorio na oko 70 fanzina. Nikad nisam odbio intervju. Nisam odbio ni najgori flajer poslat, bilo da je u pitanju Tri Drugara ili tvoj ili je u pitanju fanzin kucan na mašini, na slici se ne vidi koji je bend. Ja sam sve odgovarao.

Koji si zadnji intervju dao?

Ne znam, ne mogu da se setim. Mislim da je za nekog dečka iz Sombora bio zadnji. Ali, dugo nisam davao. Sećam se da su odjednom ljudi pre par godina prestali da mi se javljaju.

Misliš da je to zbog spotova?

Mislim da su utripovali da smo neki velik bend i bend koji je stigao da se pojavi čak i na Pinku i na svim ostalim televizijama i bend koji je imao to sranje sa Ritmom Nereda…

Koje, koje? Ne znam ništa o tome.

Mi smo njih upoznali na Koncertu Godine u Novom Sadu. To je najveći koncert na kome smo svirali, 10000 ljudi, ma haos. Meni su oni bili okej, ništa meni nije nagoveštavalo da su oni neki fašisti, niti ja tvrdim danas da su oni fašisti. Konstantin Polzović, koji nas je pozvao na koncert, je prodao dosta naših kaseta u Novom Sadu. On nas je zamolio da budemo gosti Ritmu Nereda u SKC-u, da sviramo pola sata, jer će snimati sve televizije. Onako prijateljski nas zamolio, što onda da ne sviramo? Nisam ja razmišljao o skinsima tada. U međuvremu, možda dve nedelje pred koncert ubili skinsi nekog malog cigana. I tu počne haos. Prozivka, 20 dana svaki dan u novinama naslovi ogromni! Ja sve to imam kući isečeno iz novina. I mi smo tu bili prozvani. Mi, Šaht i Ritam Nereda. Naš bubnjar je zvao predsednika kongresne partije Roma, nekog Ackovića iz Beograda. ”Gospodine Ackoviću, mi smo grupa Six Pack iz Smederevske Palanke, šta mi imamo sa skinsima? ”. A ovaj mu: ”Znam ja sve vas, vi na vašim koncertima bijete našu decu, vaši tekstovi pozivaju na rasizam”. Kaže Miks: ”Pa jel’ vi znate naše tekstove?”, kao ”Znam, znam” i spusti slušalicu. Mi smo posle išli u Beograd na konferenciju za štampu, to bio haos, digla se medijska frka. Srećom, koncert je odložen u novembru, da se smire strasti i održan je tek u martu sledeće godine. Svirali su isti bendovi i nikakvog sranja nije bilo. Nismo hteli da budemo pičke da odustanemo. Možeš da misliš kako je kad izađeš na binu u SKC-u, u publici od 1000 ljudi 900 su skinsi! Mi izlazimo, svi nam zvižde. Mi sviramo, ubili smo jer je strava oprema bila, iz Novog Sada stigla. Ubili smo koncert! Posle druge pesme su svi skakali i na kraju aplaudirali. Svi, i skinsi i novinari, to je ludnica bila. Mi se zahvalimo Polzoviću, ali Kole zbog naše reputacije nemoj više da nas zoveš, haha. Super smo i dan-danas, sa Bobanom se poznajemo, letos smo svirali zajedno na nekom festivalu u Lazarevcu, bili su i oni Bog zna kako. Sad, da li je to uticalo, ne znam. Čak su nas prozivali fašistima i komunistima. Ja sam na bini luđi nego ti ispred bine. Ja sam to dokazao na koncertu i mi to pokazujemo da nismo neko ko svira da bi zaradio pare. Ja se slažem da ne volim da me neko zloupotrebi. Mi znamo da je ”Fabrička greška” otišla u 3-4000 kaseta. ITMM je prodao preko 1000 i Voja Žugić preko 3000. A otišlo je više, jer Polzović i dalje prodaje naše kasete, a da ne pričamo o hrvatskom izdanju. Ako to 5000 ljudi sluša, nek bude još 5000 pirata, ne možeš ti da prodaš 500 karata, a meni da daš samo za putne troškove, razumeš šta ti pričam? Ako je koncert besplatan, humanitaran, sviram i ja džabe. Ako naplaćuješ karte, hoću moj procenat. To je naša filozofija i boli me uvo ko šta misli.

7Imate neku fiksnu cenu kad svirate?

Kad me čovek pozove za svirku, ja prvo pitam koja je šema. Jel’ naplaćuješ ulaz? Koliko je karta? Jel’ imaš opremu ili ja moram da je vučem? Šta tebe bole da li imam moje ili moram da iznajmim. Drugo, taj organizator svirke nikad se ne pita koliko košta jedan bend koji dobro zvuči. Treba da imaš dobre gitare, dobro pojačalo, dobre uslove za probu da bi zvučao dobro. Pa samo žice kad puknu koštaju 15 maraka komplet. Niko te to ne pita. Pa, ne mogu ja od putnih troškova sebi da kupim novu gitaru. A neću da sviram na nekoj staroj razdrndanoj, jer neću onda dobro da zvučim. Zavaravanje je svakog pankera zaluđenika koji misli da pank benda treba loše da zvuči. Ja pljujem na te bendove. Sviraj ti najgori pank, ali da on dobro zvuči. Neka ima jedan akord pesma… to je moja filozofija. Zar nisu Ramonsi svirali tri akorda, ali oni dobro zvuče. Kad si ti slušao Ramonse da falširaju? Nikad. Ta filozofija fanzinaška, kao ”uuu, dobro zvučite, ispreglani ste”. Što da ne zvučim dobro, pa vežbamo. Zašto postoje probe?

Jeste imali negde problema da vam neko nije platio?

Imali smo. Imali smo problema u Skoplju. Došli smo tamo, bio je neki festival koji je trajao dva dana. Prvi dan je trebala da bude rejv žurka, a drugi dan taj neki hardcore festival. Mi smo bili ugovorili putne troškove, smeštaj i neki honorar po članu benda, ne mogu da se setim koliko je bilo, nije ni bilo nešto mnogo. Došli smo tamo, Bog zna kako su nas dočekali ti domaćini, smestili nas u neki solidan privatni hotel u centru Skoplja. Uveče smo otišli na rejv žurku. To je kao neki omladinski kulturni centar u Skoplju, ogroman prostor, može da stane dve hiljade ljudi. Stvarno došli rejveri, mirišu indijski štapići, zastave, haos, mene to smara, ali ajde. Sutradan je tonska proba trebala da bude u pet, nikog nema da dođe po nas. Mi tu preko nekih ljudi iz Skoplja odemo tamo, organizatora nigde nama. Nama pasoši zaključani u hotelu u sefu. Tako praktuje hotel sa strancima. Uđeš i daš pasoš, daju ti neku potvrdu da možeš da se krećeš po Skoplju, ako te murija zaustavi. Haos totalni. Stiglo ozvučenje, ljudi čekaju da dobiju pare da istovare ozvučenje iz dva kamiona. Dolazi jedan od organizatora i kaže da nema ribe kod koje su pare. Ona riba izgleda narkomanka neka, zapalila da kupi drogu, nije se ni pojavila. Mi ga stegnemo za vrat, ja i još jedan ortak koji nije u bendu, odvedemo ga do prve ulične govornice, kao ”zovi nekog da ti donese pare, da nam barem isplatiš troškove, hotel gde spavamo, da možemo da uzmemo pasoše i sutra se vratimo kući”. Tu dža-bu, deset telefona je okrenuo i na kraju se pojavio taj neki ćale ili stric, doneo pare, platio nam hotel i čak koncert nije ni održan. Posle toga, te ljude koje smo upoznali iz benda Smut, i još neka ekipa, neki klinci, oni nam svetski organizuju koncert posle dva meseca. U nekom skladištu, ali navuku binu i ozvučenje profi, rasvetu strava, došlo petsto ljudi na koncert. U Skoplju ludnica bila. Međutim, posle koncerta nemaju para.

Kako nemaju, a prodali toliko karata?

Kao skupo. Stvarno, uložili su mnogo u ozvučenje, doneli rampe sa svim onim reflektorima, kao na koncertu godine. Samo za nas. Kao, daj bre pare makar za troškove. On nam dao nešto preko toga i mi ujutru vozom kući. Tad smo bili ispaljeni. U Vršcu je organizovao jedan dečko koji je sasvim cool lik, Mika iz Vršca, ali navodno je on to organizovao u vreme kad su neke gradske žurke, tako se on vadio posle. Bilo je malo ljudi, doveo je neki bend da bude predgrupa, a ti momci su došli kao sa neke svadbe, neke rolke, košuljice, a sviraju jednu pesmu od Pistolsa, pa drugu od Vlatka Stefanovskog, pa treću od Biohazard, pa četvrtu od Prljavog Kazališta. Gledamo, šta je ovo?! Mi došli, ne rade mikrofoni, to mi je nekako bilo najveće mučenje u karijeri do sad. Mi smo odsvirali sat i po, bilo je tu recimo 20-30 ljudi koji su došli zbog nas. Vidim u očima da je tu zbog mene. Mi smo svirali kao da su došli kod nas na probu. Pošteno.

Ajde da se vratimo na one probleme koje ste imali sa izdavačima. Imali ste Start Today Records, pa ITMM. Kako je došlo do saradnje, a kako je došlo do prekida saradnje?

Imali smo prvo Kontrakulturu Galetovu za prvi album. Objavio je posle Drift iz Beograda i Hund iz Aranđelovca. Onda smo se mi dogovorili sa Galetom, pošto nismo bili zadovoljni, mada nam je Gale dosta pomogao, neću da grešim dušu… on kad bi mogao sad bi mi uradio spot za MTV. Ali, kratko ga to drži. Trenutan je. Kad je objavio naš prvi album, pet puta nedeljno je išao u Beograd da to gura, da to vrti, to traje mesec dana i ohladi se. Nama treba čovek koji će pet meseci da grize nas. Onda smo se mi bratski dogovorili sa njim da radimo drugi album za nekog drugog. Nema problema, mi odemo u Novi Sad kod Žugića, koji je pristao čim je čuo ”Veselu pesmu”. Nije dalje ni hteo da sluša. Posle je čuo ”Višu silu”, kao gde vi bre do sad? Voja Žugić je stvarno dosta toga pomogao, stvarno svetski, međutim i on se nešto malo ulenjio. Mi sporazumno odemo kod njega, kao što smo sporazumno došli drugarski, ”Vojo, ne ljutiš se, mi bi uzeli dat, jer smatramo da još možemo da izvučemo iz drugog albuma. Smatramo da je mnogo dobar i kvaliteta i šteta da se zadrži samo na ovome”. On kaže da nema problema, još nam je dao i sve omote koji su ostali i dat. Nije bilo nikakvih problema. Seli u kafanu i pili piće celu noć, bio on sa ženom. Posle smo Miki i ja otišli kod Pere, taj je neki glavni u ITMM-u. Ne znam da li si čuo za Ivana Rizingera iz Kruševca? To je jedna jaka faca na sceni krajem devedesetih. Kao što je Toza Rabasa za Aranđelovac, tako je on za Kruševac. Od je držao taj deo Srbije, puštao te bendove na radio stanicama. Preporučio nas je ITMM i taj Pera mu je rekao da možemo da dođemo. Odemo ja i Miki na razgovor, on pusti drugi album i kaže da mu je super, ali je njegov predlog bio da snimimo još jednu pesmu, da udarimo kao bonus, čisto da malo zainteresujemo publiku. A za taj bonus smo uradili i spot. Sve o njihovom trošku. Mi odemo to leto i snimimo ”Karma Chameleon” kod Vuje za jedan dan. Odnesemo Peri, njemu stvar bolja nego album, a on nam obeća da ćemo raditi spot za jedno dve nedelje. I zove nas kamerman: ”Slušajte momci, ja imam ideju da dođem kod vas u Palanku, ja nemam pojma gde da vas vodim u Beograd. Vi meni samo platite gorivo”. Stvarno, došao lik sa kombijem punim opreme, kareme, monitori. Još on ima neku tetku u Palanci. Sećam se, ceo dan smo snimali spot po nekim lokacijama. Onda smo otišli u Holandiju na 22 dana septembra 1998., a kada smo se vratili oni su već objavili album i spot. Taj spot se stvarno vrteo i dan danas se vrti. Smatram da je nama ”Karma Chameleon” pomogao možda 80%. Ako neko zna za nas, zna preko toga. Iako je na koncertima u Hrvatskoj na primer ”Fabrička greška” najveći hit. Kao kad Kud Idijoti sviraju ”Minijaturu”. Međutim, mi smo zamerili Peri, pošto smo potpisali ugovor, što nas nije ispoštovao oko omota. Mi smo tražili da omot bude isti, a on je ubacio neke flašice iz Photoshopa. To je pušteno u prodaju i mi nismo mogli to da povučemo.

A kakav ste to ugovor potpisali?

Ugovor da ne smemo da objavimo za nekog drugog, da dobijemo spot, da dobijemo izdanja od njih, da budu šesti član benda.

Jel’ se to vama svidelo?

70:30 da nam se svidelo. Ali, nismo imali drugog izbora. Ja bih najviše vole da sam sebi mogu da radim. Prvo, ne mogu to finansijski da ispratim, drugo nemam živce to da radim, a treće ne mogu sam sebi da budem menadžer, nisam takav čovek. Da bi bio menadžer moraš da budeš bezobrazan, da budeš dosadan, da budeš naporan za ljude, ja ne mogu. Ja ne mogu da ti kažem ako nemaš da mi platiš, marš u pičku materinu. Ja ću ipak da nađem neku rupu da se nekako dogovorimo. I eto, on je uspeo sve to da pokrije, to mi je znatno olakšalo, jer nisam morao da jurim ništa. On je mene pozvao jedan dan telefonom i rekao da sutra moramo da idemo na Politiku, prekosutra na Pink, posle u ”Garažu”, mi smo sve to ispoštovali.

Platio vam je sve troškove?

Da. Sve je to korektno.

8I kako je onda došlo do prekida saradnje? Ne verujem da je zbog omota.

Ne, ne, nije zbog omota. Mi smo snimi demo za treći album, onda je počeo rat, bombardovanje. Njemu se demo mnogo svideo i rekao da nema problema da snimimo album, ali znam da ga u početku nije hteo da radi na disku, već samo na kaseti. Mi to nismo hteli. Onda je ostalo na tome čućemo se, čućemo se. Jedina pametna stvar koju smo mi uradili je što smo umnožili dat. Kod njega je umnoženi, a kod nas pravi dat. Sva tri data su kod mene. Posle toga mu se više nismo javljali, a u međuvremenu je Gale sa Acom osnovao F.U.R. Gale je opet hteo da nam radi album i opet na početku zagrejan, još nije otvorio internet caffe, koji mu super ide. On je rekao da će da ponudi sve kao i Pera, plus što je kupio digitalnu kameru, a ima i premier 500 karticu. Radio nam je spot ”Na zapadu ništa novo”. I eto, mi objavimo za F.U.R.

Jeste očekivali nešto od toga?

Pa, nismo. Ja sam znao da će to da bude isto. U principu u Srbiji mora da ti objavi BK ili neko ako hoćeš medijski… Pogledaj Oružjem Protivu Otmičara kakve spotove imaju. Oni se busaju… Čitam u novimama, trebaju za mesec dana da sviraju u Hrvatskoj. Ljudi, šta ja treba da kažem? Ja sam doneo ”Slobodnu Dalmaciju” i ”Jutarnji list” gde smo izašli. Treba da nosim kod Betmena da to snimi. Treba da vidiš na video kaseti kakav je to koncert u Splitu. Šta ja treba da radim onda, da pustim samo da vide? Svima da zatvorim usta. Da pogledaš naš koncert u Zagrebu i Splitu našta liči.

Dobro, objavili ste za F.U.R. onako drugarski?

Drugarski. Korektno je to bilo. Uradio je Gale kasete i profi omot, jedino što je disk promo u kartonaži, to si i ti dobio i stalo se na tome.

Ali, opet dosta ljudi to ima. Tebi je najbitnije da ljudi to čuju.

Ja sam se čuo par puta sa Saletom iz Kud Idijota i sreli smo se na Exit-u, bili zajedno par sati. Tustu sam znao još iz Palanke i sedeli smo u tom improvizovanom bekstejdžu, pili ceo dan, zezali se i on mi kaže da je bavljenje pank muzikom na ovim prostorima je da zajebeš medije i zajebeš finansije. To je on ukapirao. Kako? Ne treba finansirati mnogo u studio, jer taj klinac koji to sluša, njemu to nije bitno. Da l’ ću ja da snimim kod Vuje, mogu da te slažem i kažem da sam snimao u Budimpešti. Ti ćeš da kažeš da je super produkcija. Ili da odem u Beograd i da platim 250 maraka dan i da mi uzme 2000 maraka za album. I da imam istu funkciju kao i kod Vuje za 1000.

Gde ste snimali drugi?

Ovde u Palanci. Bio je jedan studio…

Snimao ga je Pacca The Zoom?

Da. On je jedan od deset najboljih gitarista u ex-Jugoslaviji. To će da ti potvrdi i Točak i Stefanovski, on se sve zna sa njima. On je jedan genije, apsolutni sluhista, Ingvi Malmstin mu je u malom prstiću. Radio nam je produkciju drugog. Jedan dečko koji je svirao sa njim u jednom bend Dejan Božović, koji je nažalost umro, otvorio je bio profi studio ”Fantom”. Samo smo mi snimili tu album i par nekih narodnjaka.

Gde sad može da se snimi album?

Može kod Vuje, može u ”Matrixu”, može u ”M” u Novom Sadu… ”Matrix” je dobar studio za bendove koji su u našem fazonu. E, sad, Vuja je dobar, jer je kupio novu miksetu. Vuja je prodao svoju staru miksetu… ne znam da li si čuo za bend Fat Youth iz Kruševca, Miša iz Sweepera tačnije, on je kupio tu staru miksetu. Tako da demo bendovi koji se interesuju za još jeftinije snimanje mogu i kod Miše da snime. Vuja je kupio novu opremu i mi smo zadovoljni. Jeste 16 kanala, ali nama je to dosta. Mada smo drugi radili na 24.

8 idu na bubanj?

Da, osam idu na bubanj. Mi snimimo i dva puta ritam gitaru, bas gitaru i solo nasnimavanja. I ako ima nekih specijalnih oktava. Planiramo da na četvrtom albumu snimimo pet gitara. Ima da bude harmonija. Dosta je dobro kad Miki i ja pravimo pesmu da nijedna gitara 100% ne svira sve isto.

Koliko sam video, na zadnjem albumu je Miki skoro svuda potpisan da je radio tekstove i muziku. Jel’ on ima ideje, a vi radite aranžmane ili?

Nije on uradio muziku kao Prins, pa sve odsvira i otpeva. Ne. Miki dođe kod mene kući ili na probu i uzme moju gitaru i kao da čujem novu stvar. Onda dođemo na probu i lepimo delove. Ne može on isto vreme da svira oktave. On donese kostur pesme, što je u principu najbitnije. Onda ja sednem, radim oktave, uvod, kraj, međudelove, solo… On nikad ne može sam da izađe da odsvira, ali treba napisati da je on to uradio. Treba čoveka nagraditi za ono što je uradio, zar ne? Nisam ja napravio pesmu ili muziku, ako nisam. Tamo gde sam ja napravio, tu i piše. To niko ne krije. Isto tako nismo bežali od obrada. Mi nikad nismo ukrali ni jedan deo. Obrada je obrada. Ja ne mogu da sakrijem da sam obradio ”Karma Chameleon”.

9Ukrali ste onaj deo iz ”Ljubičaste granice”… Dobro, to piše…

Ma, to je isto kao kad neki bend pre pesme ubaci sempl. Iz crtanog ili domaćeg filma i slično. Pa ljudi, nisam ja napisao ”Rasti, rasti domovino mila…”.

Ajde, da se vratimo malo unazad. Pomenuli smo onu turneju sa Mitesersima i Gymnastics. Otkud ideja za tako nešto?

To je ideja Galeta, Šime iz Novog Sada i Jelene koja je vidžej na studiju b. Mi smo se nekad družili, ona je uvek bila dobra sa nama i njih troje su to organizovali. Bilo je pet dana: Palanka, Ruma, Sremska Mitrovica, Beograd i Novi Sad. To je nešto najpozitivnije što mi se desilo u tom periodu. Pet dana, svaki dan u drugom gradu koncert. To je smisao ovog benda. Da putuješ, da sviraš i da vidiš što više ljudi.

Jedino što je zemlja mala i što se nema para.

Jebiga. Ja bih voleo da krenem od Subotice do Vranja. Jedno 20 koncerata. Onda ne moram cele godine da radim.

Otprilike toliko i odsvirate godišnje.

Zavisi. Zna da bude više, a zna da bude i manje. Pretporšle godine smo imali samo u Hrvatskoj četiri i pet u Bosni, za devet dana. Svaki dan koncerti.

’98. ste imali i Holandiju i Bosnu.

I plus Srbiju par gradova.

Otkud Holandija?

’98. godine u julu smo bili prvi bend posle Balaševića koji je gostovao u Federaciji BiH. Mi smo prvi svirali u Bugojnu, koje je 100 km od Splita. U Bugojnu uglavnom žive muslimani. Tu nema Srba, a i pre rata nas nije bilo nešto previše. Sećam se zvonio je Bogdi telefon, zvao ga Asim iz Bugojna. Znali smo par momaka iz Banjaluke, ali nikog iz Bugojna. On je kao pravio neki anti-ratni festival, gde bi svirali iz svake republike ex-Jugoslavije po jedan bend. Bogda mu je rekao da će da mu se javi, jer ipak mora da se dogovori sa nama. Asim ga je tu ubeđivao da nema šanse da bude nekakvog sranja, garantovao mu je životom da će SFOR da bude obezbeđenje. On je zvao pre nas 10-15 bendova u Srbiji i niko nije hteo. Zvao je Decu Loših Muzičara, Kristale, KBO!, ali su svi imali neki izgovor. Te, čućemo se, nikad se ne jave. Nama je rekao da sviramo za putne troškove, smeštaj, piće i klopu. Mi smo bili u fazonu, ma boli na kurac, niko ne može da nas ubije. Tu je ispao dogovor da pođu još neki naši prijatelji iz Palanke. Nije bilo problema. Rekli su nam da će doći po nas na autobusku stanicu u Banjaluci. Tad je postojao samo jedan dnevno bus za Bugojno i bio je jako skup. Mi došli, kad stiže kombi, holandske tablice i vojni džip engleske tablice. Mi gledamo, izlazi ekipa, Holanđani sa minđušama, dredovima. Amerikanac koji je vozio za SFOR, crna majica na bretele, tetovirane mu ruke, ma haos. Od prvog minuta kreće zezanje. Kupuju se dve gajbe piva, a do Bugojna ima sigurno dva i po sata. Stižemo u Bugojno, ono u Hali Sportova već stiglo veliko ozvučenje. Tonac koji je radio koncert, Holanđanin, radio je 2 godine kao tonac na Dynamo festivalu. Smešteni smo bili u jednoj kući koja je velika. U toj kući su bili smešteni svi bendovi iz svih republika. Zamisli, ulazimo u dnevnu sobu, koja je kao tri ove moje sobe, ogroman frižider pun piva, Slovenci Srećna Mladina, dobar bend, znaš kakvi su Slovenci, samo neki eksperimenti, kao Pepersi, ali mnogo tvrđe zvuči, Hrvati su bili Spunsi, njih smo znali od pre, to je stari bend u fazonu Majke, Bosanci iz Bugojna jedan bend i bend iz Banjaluke, mi, bend iz Crne Gore Gospodar Glembavi, to je neki rok tipa Ekatarina Velika, ako mogu tako da ga definišem i bend iz Makedonije Uber Cajtung, oni su radili nešto preko kompjutera sa semplovima. Otišli posle na tonsku, tamo haos, u bekstejdžu novinari iz cele Bosne, strani novinari, a Električni Orgazam je bio kao glavni bend. Njih su potpisali kao Jugoslavia, a nas kao Srbija, što mi je bilo jako drago. Uglavnom, posle tog koncerta, meni priđe taj Holanđanin Arne i kaže: ”Jel’ bi vi voleli da svirate turneju u Holandiji u septembru?”. Jok, ti ćeš. Poslao mi je garantno pismo, a mi smo predali za vize u petak, u utorak smo ih dobili. Nismo čekali ni pola sata. Ja mislim da tako žive svetski bendovi, koliko mi je Holandija bila dobra. Mi smo krenuli odavde do Beograda, pa od Beograda do Sombora, odatle na prelaz Bački breg, jer su Asim i Arne došli kombijem iz Bosne. Oni su nas čekali sa druge strane granice. Mi smo došli tamo, prešli peške granicu, na parkingu seli u kombi, i brate 24 sata kroz Mađarsku, Austriju, Nemačku, ali to je stajanje gde oćeš, piće, klopa, uživancija. Sve oni finansiraju. Imali smo dil da nam je smeštaj obezbeđen, kad imamo koncert dobijemo klopu, a ovako smo dobijali dnevnicu po 25 maraka. On je dolazio ujutru i davao nam 125 maraka. To nije malo para, jer smo provalili foru da svako da po marku-dve i kupimo kilo šunke, teglu majoneza, tri kile hleba, krastavčiće, jogurte, mleko, i mi jedemo za po dve marke svako. Ili kupiš u konzervi gotovo jelo. Meni ostane 20 maraka. Ja sam još mogao i da uštedim. Sad, druga je stvar što ja volim da cirkam, pa odem i kupim flašu tekile. Plus, što smo prodali dosta kaseta tamo. Sećam se prva prodaja kaseta u Holandiji, tri litre tekile smo kupili i kartona Heinekena. Svirali smo sa jednim bendom iz Sarajeva zajedno na turneji. Deset koncerata za 22 dana. To je svetski bio provod, ne mogu da ti opišem.

Jel’ su koncerti bili posećeni?

S obzirom da niko nije znao za nas jesu. Ali, nikad nije bilo manje od sto ljudi. To je sasvim okej?

Kakve su reakcije bile? Jesu li bile tipa ”wow, ovi su zakon” ili ”brate, ovi su iz Srbije”?

Prvo im je bilo malo čudno kad čuju jezik. Ali, kad čuje muziku, ne može da ostane ravnodušan, kad mi to dobro sviramo. Mi smo spavali u Utrehtu, pa smo putovali po svim ostalim gradovima. U Utrehtu je tih dana bio neki festival, pa je bilo dosta Bosananaca, Hrvata. Bilo 500 ljudi na koncertu, od toga 100 Hrvata. Žurka trajala do sedam ujutru. U Amsterdamu je bilo stotinjak ljudi.

Šta kažeš za ljude koji govore da je srpski nemelodičan jezik?

Neka slušaju Six Pack.

Ja ne znam, ali ovi novi klinci ili ne znaju da pišu pesme ili se stide…

Ja imam drugu teoriju. Oni ne znaju da pevaju. Znaš kako, naš jezik je dosta zajeban. Dobro, ja ne volim nekog da ogovaram i pljujem, meni su dragi svi ti klinci koji sviraju tu muziku. Ne možeš ti da pevaš našu pesmu, a da ima dve reči u refrenu, meni je to prazno. Meni se sviđa kako Miki radi. On sklopi refren sa 25 reči. I nikad mi nijedna naša pesma nije delovala tvrdo. Nikad nismo posmatrali pesmu da kažemo, ovde ti ne čuči ovaj refren. On kad ne zna šta će sa refrenom, ne piše ga.

Jel’ radi prvo tekst, pa muziku ili kako to ide?

Zavisi. Evo, recimo primer: na drugom albumu ona pesma ”Faul”. Ona nije pravljena namenski da bude instrumental. Miki nikako nije znao kako da prilepi neki tekst uz tu pesmu. Muzika je postojala pet meseci onakva kakva je snimljena. Miki je dolazio na probe i stalno nas me govorio da samo za ”Faul” ne može da napiše tekst. Imao je on neki tekst, ustvari ima punu svesku tekstova, ali ne čuči mu. Sećam se kad smo ”Višu silu” napravili, on i Bogda nisu bili na toj probi. To je pesma koja je u jednom dahu nastala. Ne mogu da ti opišem, to je neverovatan osećaj. Kada su sutradan došli na probu, terali su nas svo vreme samo nju da sviramo. Mikiju je bilo žao da leti pesma. Pesma mu mnogo dobro zvuči kao muzika, ali nije znao šta će za tekst. Molio sam ga da napravi tekst. On je posle nedelju dana doneo tekst, nalepio ga je bukvalno na svaki deo kako ide. Mi smo se usrali. Još kad smo posle uradili prateće… Meni je to jedna od najjačih naših pesama. Mislim da takvu pesmu više nikada nećemo napraviti. Sve su meni moje pesme dobre, ali ta ”Viša sila” i ”Berza bez granica”. Kažem ti, on ima punu svesku tekstova. Kući razmatra koji mu tekst gde leži. Ne znam šta je u njegovoj glavi.

Pričali smo o onom demu koji ste radili kod Vuje pre bombardovanja. Da li je on poslužio da se isprave greške na trećem albumu?

Mi smo se bili mnogo oduševili tim snimkom.

Pa što ste ih onda ponovo snimali?

Jebiga, mislili smo da ćemo za deset dana snimanja da ih spakujemo strava. Kada smo prvi put završili remiks imali smo puno nekih malera. Iznajmili smo stan u Kragujevcu, tamo smo spavali da ne bi stalno putovali, iako je Kragujevac na 50km od nas. Ja sam bio tri i po dana u Kragujevcu i vratio sam se kući. Koji ću kurac tamo? Svoje sam završio. Miki je imao problema, boleo ga je zub, bio je bolestan. Kao da je pevao preko kurca. Nažalost. Kad smo radili taj remiks, kad smo ga doneli kući, mi smo se tako izbedačili da ja tebi ne mogu da opišem. To je takva konfuzija bila u bendu, samo što se nismo raspali. Nismo se mi posvađali, ali nemaš volju više da sviraš. To je užasno zvučalo. Onda smo došli na ideju da odemo kod Vuje i da sve snimimo odjednom, pošto smo bili mnogo dobro navežbani. Međutim, mi odvedemo Paccu, koji nam nije radio prvi remiks i on sve vrati na nulu. Ja odem ranije u Kragujevac, pre svih, u sedam ujutru i nasnimim za šest pesama ponovo gitaru. U jednom dahu. Koja je to volja bila! Bila mi je mnogo tanka gitara i rekao sam Vuji da je briše. Namestio sam bolji zvuk, više distorzije. Ovi nisu ni znali da ja to radim. Oni kad su došli pitaju: ”Šta je bre ovo?”. ”Ćuti, bre, steg’o sam zube i svirao sam ponovo”. Tu Miki na brzaka ponovo odsvira i on nešto, otpeva ponovo. Pacca dan i po bez prestanka remiks ponovo. Vuja nije mogao da veruje. Zato uvek govorim da je ”Minut ćutanja” jedini album koji je izašao iz Vujinog studija, a da ne liči na njegovu produkciju. Možda malo bubanj, ali kad čuješ gitaru u ”Srebrni letač” i pustiš bilo koji drugi Vujin bend, kao da nije snimano kod njega.

Kako ti sad gledaš na taj album?

Meni je to super album. Volim da ga slušam. Ali mi je krivo što nije malo komercijalnije bolje prošao.

Ajde, da zanemarimo taj aspekt, nego jel’ ti misliš da je on mogao tehnički bolje da ispadne?

Ha, pa uvek može! Zamisli kako bi sad zvučala ”Berza bez granica”. Mi nju sviramo malo drugačije nego na prvom albumu. Počinje sa gitarama, mogu da zamislim sad kad bi snimali u nekom dobrom studiju ”Višu silu” kako bi to ubijalo.

Šta bi menjao?

”Spavaj” recimo, kad bi je ponovo snimili.

Kad bi ti rekao da imaš priliku da promeniš neke stvari na prvom i drugom albumu, šta bi uradio?

Meni se malo ne sviđa što je na prvom albumu malo tanja produkcija. Više je rokerska nego pank rokerska, ali dobro. On je nama prvi album, ja sam ponosan na njega, on je meni otvorio neki put, ljudi i dan-danas vole pesme sa tog albuma. Menjao bi produkciju.

A na drugom?

Ne bih menjao ništa, haha. Da nisam u ovom bendu uvek bi mi se svideo drugi album. Mi smo taj album odsvirali kad smo bili atletičari. Nikad u životu nismo bili bolje uvežbani, i fizički i psihički, kao u periodu drugog albuma. Tad smo svirali kao munje. I sad smo dobro uvežbani. Ako dođeš na naš koncert, to zvuči savršeno. Ali, mi znamo da je onaj period bio najbolji. Tad smo mogli da snimimo drugi album za minut.

Šta te onda motiviše da radiš dalje?

Motiviše me to što znam da nas ljudi još vole.

Imaš motiv da uradiš bolji album od drugog?

Imam normalno. Četvrti album će da ubije, samo da se snimi. To ti garantujem. Da znam tekstove, sad bi ti na gitari odsvirao nove pesme.

Čekaj, jel’ ih Miki još uvek piše?

Nisu svi gotovi. Recimo da sedam su cele, a tri imaju strofe, a nemaju refren. Recimo taj fazon. Dve bi možda trebale da imaju solo, a dve ne bi. Mi ne patimo da mora da ima solažu. Negde jednostavno čuči da ima solažu. Makar ona bila deset tona. Drugo, šta mi još daje snagu? Daje mi snagu kad se pojavim na bini, znam kakav je osećaj. To je nešto što mi daje snagu. Mi bi odavno onda trebali da se izbedačimo i batalimo, jer nas nema u medijima, s obzirom da nas ljudi nešto mnogo i ne zovu. Ali, kad god sviramo to je dobro. Pošteno svi volimo da sviramo. Ali, smatram da postoji period svakog benda kad dođe do zasićenja i period kad bend mora da prestane malo da se viđa.

To je sad kod vas?

Kod nas je to ispalo spontano i kako treba. Mi kad smo zajedno, mi smo svi strava. Odnosimo se kao braća. Ali, svako ima svoje društvo. Meni je samo Bogda ortak iz društva i iz benda.

Odvojene živote imate?

Skroz. Ja i Bogda smo ortaci iz detinjstva. On mi je u pet najboljih ortaka u životu. Plus je u bendu. Miks mi je super ortak, on ima neku svoju priču, neku svoju ekipu u koju ja ne bih mogao da se uklopim nikako. Oni su u stanju da celu noć igraju sony playstation. Da igraju monopol, riziko. Ja to ne mogu. Ima devojku sa kojom će da se uzme, skroz druga priča, znači. S druge strane, Đoletovo društvo je u Beogradu. Miki je opet u nekoj drugoj priči, svi smo u pet priča, ali kad se spojimo, kao jedan smo. Da smo non-stop zajedno mi bi se opasno posvađali. Imao je bend kriza, daleko od toga da nije. Ali, ja sam taj koji nikad nije dozvoljavao da bend pukne. Ja dođem i kažem da ne jedemo govna, jer treba da radimo. Znamo da vredi ovo što radimo. ako treba, pre ćemo da se rastanemo drugarski, nego da se posvađamo. Ovaj bend će jednog trenutka samo da stane. Ja nemam nameru da sviram ko idijot u četrdesetoj godini.

Misliš da napraviš onda neki projekat posle toga?

Ne znam. Razmišljao sam o tome, ali…

Imaš ideju za neku drugu vrstu muzike?

Ja kad bi radio drugu vrstu muzike, to bi bilo nešto mnogo tvrđe. Mislim da ne bi radio melodiju. Sigurno ne bi. Zato što bi u 90% slučajeva bio prozvan da to liči na Six Pack. Zato što sam ja malo više radio na muzici na drugom albumu. Pošto je Mikiju to dobro krenulo, malo sam se i ulenjio. Ne pamtim kada sam seo da napravim neki rif. Ja kad napravim rif, ta pesma se obavezno svira. Kad bi ponovo radio melodiju, to bi me vratilo i ličilo bi na Six Pack. Kao svaki melodičan bend iz Palanke liči na nas.

Kao Bypass. Šta je sad sa njima?

Ne postoje. Rasturili su se. Sam si napisao da se pojavi neki bend iz Južne Srbije i liče na nas. Znači, što bi ja to radio? Ako bi radio, to bi bilo nešto sa procesorom, d štim, tvrda gitara, dž-dž, ali bi radio na tome da bude kvalitetno pevanje. Ne bi se više vraćao na one grind fore.

Šta? Nešto kao Biohazard?

Ne, ne znam. Radio bih neku kvalitetnu muziku. Mogao bih iz zezanja da radim sezonski neke obrade. Ali, obradu u punk rock fazonu. Ne bih ja sad da sviram Čorbu.

Već ste svirali Čobru. Kako je došlo do toga?

Slučajno, bezveze. Sećam se da nisam mogao da dođem na jednu probu, vežbali su bez mene. Tad smo vežbali kod Mikija. Kad sam došao oni kad: ”Ajde da čuješ šta smo juče obradili, zezali smo se”. Meni je to super zvučalo.

Imate li sad neku obradu?

Imamo dve, ali ne znam da li ćemo da ih snimamo. Ustvari, mi smo sad u fazonu da kad uđemo u studio da snimimo sve. Tebi će to da se svidi, sviramo na zadnjih deset koncerata ”Francusku ljubavnu revoluciju” od Bajage. Znaš kako to zvuči, to je ludnica! Mislim da će da ti se svidi u toj meri da ćeš da nas nateraš da je snimimo. Eto kako zvuči. Strava. Mnogo je volim. Možda će ona da bude i objavljena, ali sigurno neće da radimo spot za nju. Bilo bi bezobrazno da radimo spotove samo za obrade.

Imate izdavača nekog u planu?

Ništa još nemamo. Zato mi verovatno i ne žurimo. Kad bi nas neko uzeo pod svoje, to bi sigurno ubrzalo proces, ovako… Ja sam bio u fazonu kad iskrsne svirka sviramo, ali pustite me da preguram svadbu. Meni to što ću da se oženim ništa ne menja stvar kod benda. Imam apsolutnu podršku moje žene oko bavljenja muzikom. Bogda ima podršku svoje žene, iako ima bebu. Nikad to nije sporno. Mira moja će sad prvi put da ide u Kragujevac da nas gleda. Gledala nas je ovde, ali nikad nije bila sa strane. Iako ona nije u tom fazonu. Ona je u fazonu ako je neka naša pesma, neka je i death metal, ona će reći da je lepa muzika. Žensko je, ne pati od toga. Podjednako će da joj se svidi Crvena Jabuka, mi i Partibrejkersi. Ona jednostavno sluša muziku.

Jednom smo pričali o ”Ljubičastim Granicama”. Mnogo ljudi kaže: ”Šta je, bre, sa ovim Six Packom? Imaju ”Crvene makove”, sad ”ljubičaste granice”. Jel’ oni to vuku na levičarstvo?”. Ja znam da nemate toga, ali kako ti gledaš na to?

”Crveni makovi”… Kad je Miki imao bend Protters oni su to obradili. To je bio lokalni hit ovde. Oni sa Prottersima sem Velike Plane i Kragujevca nisu nigde svirali van Smederevske Palanke. Nije to mnogo ljudi čulo. Mahom ovde po ”KM”-u i lokalima. On na jednoj probi pita da je sviramo, jer Prottersi više nikad neće svirati, ti ljudi su svi batalili muziku. Mi smo to strava odsvirali i napalili se da je stvarno sviramo. E, sad to što su crveni makovi… Kad se malo bolje i dublje zagleda ti ismejavaš komuniste kroz tu pesmu. Kaže da su se oni u stvari namnožili. ”Korov je tamo nuknuo… ”. Taj mak je korov, ako znaš u stvari šta je mak, ali ne onaj mak od koga se prave kolači i opijum, već crveni mak. To ti je ono cveće što raste u polju, u žitu, crveno. Kod nas se zove bulka ili crveni mak. To ti je prava napast za žito. Tip je kroz pesmu provukao da su oni napast. Niko nije obratio pažnju na to. Ako ćemo da se pravdamo, ali nikad nismo razmišljali o tome, jednostavno nam je dobra pesma.

I ”Ljubičaste granice” su ironija?

Da. Mikijev tekst na moju ideju da se napravi pesma gde će se pomenuti sve republike bivše Jugoslavije. Evo, sad ću da objasnim. Refren ide: ”Ja znam da je tvrdoglav triglav ostao sasvim sam”, to se odnosi na Sloveniju, ”ja znam partiju šaha s tobom da odigram”, šah asocira na šahovnicu, ” ja znam da sunce dolazi sa juga”, grb Makedonije je sunce, razumeš? Mi smo provukli tu foru. Kad pogledaš kartu stare Jugoslavije, granice između republika su uvek ljubičaste boje. Sad kad neko pročita tekst, može da provali o čemu se radi. Ono što je ubačen citat iz pesmice, to je čisto da se prilepi na ono naše bratstvo i jedinstvo, jer smo tad bili svi u tom fazonu. Ja nikad nisam bio u partiji, ali sam živeo u toj zemlji.

Žališ za tim vremenom?

Ja samo žalim što je to bila mnogo dobra zemlja. Da bili svetska zemlja u Evropi. Teritorijalno smo bili mnogo moćni. Kao što se Francuzi ponose Azurnom obalom, tako sam ja mogao da se ponosim na primorje. Hrvati imaju najbolje primorje u Evropi. Samo za tim žalim. Ja sam za nezavisnu Srbiju, apsolutno. Ne mrzim Crnogorce, ali želim da mi budemo sami. Uvek sam za to. Ali, nisam nacionalista. Na kraju krajeva, što je nacionalizam ako nosim majcu na kojoj piše Srbija? Kad odem u Grčku, meni Grk prodaje majicu sa natpisom Grčka ili Atina.

To ovde prodaju priču…

To su napravili komunisti tu priču da smo mi nacionalisti. Iskoristili su ratove i napravili su od nas da ne smeš da se pohvališ u svetu odakle si. Znaš šta smo uradili u Splitu pre neki dan? Izašli smo na binu, pred 600 ljudi, Miki je rekao: ”Dobro veče, mi smo grupa Six Pack iz Šumadije. To je jedna mnogo lepa oblast u Srbiji”. To je bio haos. Mi se ne stidimo toga. Šta ću da kažem? Iz bivše Jugoslavije? Bio sam nekad iz Jugoslavije dok je postojala, ja sam iz Srbije, ipak.

Sad si spomenuo tu Hrvatsku, da ste imali tamo uspešne koncerte.

Ovo nam je bio treći poziv. Prvi put su bile stravične gužve, pa nismo stigli da izvadimo vize. Ne bi stigli da odemo na turneju. To je kad smo išli na turneju sa Debelim Precjednikom. Turneja je bila četiri dana u Hrvatskoj i pet u Bosni. Mi nismo stigli da odemo u Hrvatsku, pa smo im se pridružili u Bosni. Drugi put smo stigli da izvadimo vize, jer smo sve to na vreme krenuli i svirali smo četiri koncerta u Hrvatskoj, Pazin, Pula, Zagreb i Kutina, i pet u Bosni. To su nam radili Holanđani koji žive u Zagrebu i rade koncerte. Sad su nam radili momci iz Splita koji imaju organizaciju ”Kulturna udruga mladih”, koji su registrovani u ministarstvu za kulturu Hrvatske, imaju svoj pečat. Dobra su garanciji bili, dobili smo vize. Imamo pozive za još 4-5 koncerata u Hrvatskoj, ali sam im rekao ”kad ukinete vize”. Mislim, oni plaćaju vizu na granici 8 evra, pa ja čekam… Nije problem što ona košta 22 evra, neka uvek košta 22 evra, ali da je platim na granici. Da ne moram da je jurim po konzulatu, jer me muka hvata. Te šalju garancije, te stiže faks, mrzi me! Hoću da sednem u bus, da platim vizu na granici i da uđem. Imamo pounude za Osijek, za Vukovar, za Slavonsku Požegu, za Pulu… U principu, verovatno možemo da ponovimo sve one gradove jer smo super prošli i svakom organizatoru bi se isplatilo da mi ponovo dođemo.

Kako je bilo na ta četiri koncerta?

Prvi put kad smo bili u Hrvatskoj imali smo dosta ljudi iz Zadra i Šibenika na kocertu u Zagrebu. Oni su jako dobro organizovani. Mnogo bolje nego mi, mada smatram da je naša scena mnogo jača po bendovima. Ali, oni imaju mnogo bolju organizaciju. Tamo panker iz najmanjeg grada sazna ko-kad-gde svira. Dosta su spremni na ta putovanja. Oni su spremni ako mi dođemo u Zagreb, da iz Zadra, Šibenika, Makarske zapale njih četrdeset u Zagreb. Što recimo ovde nije slučaj da bend iz Negotina ili Vranja dođe u Novi Sad da gleda Hladno Pivo. Ja ne znam za neki takav slučaj kod nas. Ne računam studente koji su tamo. Oni dosta prate internet vesti i svi su u tom fazonu. Mnogo su povezani preko fanzina i dosta prate. To mi se sviđa.

Kakvi su im fanzini?

Šta ja znam. Meni je to sve isto.

Kakvi su ti srpski fanzini?

E, ne znam.

Šta si zadnje čitao?

Tvoj.

Dobro, to ne računamo.

Ništa nisam čitao. Nisam dobio ni čitao već 2-3 godine.

Kad bi ti radio, kako bi po tebi trebao da izgleda jedan fanzin?

Mislim da, po meni, mora da minimum 50% domaće muzike.

Ali, nema dovoljno domaće muzike.

Ma, ima. Kad si ti okrenuo Čovek Bez Sluha da uradiš intervju? Kad si okrenuo Tozu Rabasu, čoveka koji je najzaslužniji za razvijanje srpske scene u zadnjih deset godina, sa svojim emisijama, sa svojim nametanjem i prizivkama. Ja ti garantujem kad bi radio intervju sa njim uživo ti bi morao da gasiš diktafon, koliko bi se smejao. To je tako duhovit lik, njega nazivaju Poslednji Šumadijski Car Panka. Kažem ti, moraš i ti malo da juriš. Lako je otići na internet i pozvati bend. Nemoj ovo da shvatiš kao prozivku, ja smatram da fanzini u Srbiji treba da pomažu naše bendove. Nećeš ti da pomogneš Lagwagonu, ako objaviš intervju sa njima.

Ja sad imam princip kad radim intervjue, da tražim interesantne ljude. Prvenstveno mi je bitno u kom bendu svira i dosta intervjua odbijem.

Možeš da zastupiš i info o bendu kroz fanzin. Tebi ništa neće značiti 2-3 strane.

Više volim intervjue.

Dobro, ali ne možeš ti da radiš sa bendom koji je osnovan prošle godine.

Može. Radio sam sa Member of da Family. Jedini intervju, pre nego što su se raspali.

Zamisli ti kad Vuji, koji je sad slavio 20 godina postojanja KBO!, dan-danas stižu pitanja ”što se zovete KBO!?” i ”kad ste nastali?”. Šta misliš koliko je on puta odgovorio na to?

To je problem, što ljudi ne znaju da sastave pitanja. Evo, šta misliš o mojim pitanjima?

Okej su tvoja pitanja. Ti si u tom svetu, ti to radiš i tebi to ide. Zato sam ti rekao da dođeš da radimo uživo, jer ne bi mogao da ti pišem tekst o sebi. Možda bi i mogao, ali bi ti taj tekst napisao na jednom listu. A tebi bi to bilo malo. Ovako kad ti meni potpitanja postavljaš ja mogu da ti pričam još dva dana o svemu što sam radio. Pazi, mi sviramo već devet i po godina. Šta misliš koliko smo proputovali, koliko imamo kilometara iza sebe? Šta sve mogu da ti pričam, ali ne mogu da se setim svega.

Šta bi radio da ste bend iz Švedske?

Da smo bend iz Švedske, a da imamo status kao što imamo u Srbiji, verovatno bi imali u najgoru ruku uvek evropske turneje, ako ne i Kanada, Japan.

Jel’ misliš da ćete ikada moći da odradite evropsku turneju?

Ne verujem. Samo zbog srpskog jezika. Zato je Debeli Precjednik svirao Francusku, Nemačku i Dansku. Opet, njima je mnogo lakše, pevaju na engleskom, a i Hrvatima ne trebaju vize za evropsku uniju. Oni sednu u kombi i odu. Ali, sve su to skvot svirke, male klupske svirke. Dobro je da bend ima iza sebe da napiše gde je sve bio. Mi imamo varijantu da sviramo u Nemačkoj, nije to sporno. Jaka muda da odeš da sviraš u nekom nemačkom klubu. Ljudi se zavaravaju, eto bili smo u Holandiji, nije to nikakva mudrost. Mi imamo neku varijantu da u junu-julu možda odemo u Francusku. Ali, ništa ne pričamo o tome, jer ništa nije sigurno. Mi nemamo ko da nam organizuje tu evropsku turneju, a sami ne možemo nikako. Ma, i pun kurac je ovakvih bendova po Evropi.

Jeste li slali negde napolje album neko izdavaču? Kako bi bilo da izađete na Fat Wrecku? Mislim, ako imaju Japance, što ne bi imali i Srbe?

Ali, Japanci pevaju na engleskom.

Imaš Wizo koji pevaju na nemačkom. Jel’ bi bio ponosan kad bi izašli za njih?

Nemam ništa protiv. Uzmi, pa pošalji ako te ne mrzi. Lakše mi je da ti tako kažem, nego da se cimam. Mi smo im se nešto javljali, sad da li smo to dobro poslali preko kompjutera. Poslali smo ”Karmu Chamaleon”, jer smo kontali da će im biti interesantna, pošto je na engleskom… Ej, ja sam dosta pričao, da je meni dosta stara Jugoslavija. Od toga može da se živi. Uzmi u obzir da odsviraš pet u Sloveniji, pet u Hrvatskoj, pet u Srbiji i ako uradiš Skoplje, Banjaluku, to je 15-20 koncerata godišnje. Gde možeš da uzmeš solidnu kintu… Mislim, ja ne mogu da živim od ovoga.

Ali, šta ako ti zaradiš 500 maraka od svirki?

Ko mi garantuje da će da bude svakog meseca? Kada bi mi neko garantovao mesečno tri koncerta, to je 100 maraka po čoveku, ja možda ne bi radio van benda. Ali, Srbija je mala, nema ni toliko klubova. Ne mogu da sviram u Temerinu, pa za mesec dana opet u Temerinu.

Šta slušaš od domaćih bendova? Jel’ ima neki mladi bend da se pojavio, a da se tebi sviđa?

Ne znam. Nisam dugo slušao. Puštao mi je Đole pre 2-3 meseca neki novi beogradski bend. Kao da sam slušao Doghouse. Ali, ne mogu da se setim kako se zove bend. Isti fazon, čak je i ista boja glasa. Meni je to okej što postoji, ali nisam nešto fasciniran. Sve mi je to isto. Ne slušam ništa specijalno u poslednje vreme, najviše neke stare kasete i par kompilacija. Nisam mnogo na muzici.

Kako se osećaš kao član benda koji je najbolje afirmisao srpsku melodiju?

Pa, lepo se osećam. Samo želim ljudima da skrenem pažnju da mi niti smo isfolirani ili bilo šta. U suštini ti možeš to da potvrdiš. Drago nam je, dokazali smo za ovih desetak godina, imali smo neke propuste i minuse, i nismo neke stvari trebali da uradimo, mnoge stvari smo ispustili, možda je naših pet minuta prošlo, možda i nije, ja to nikad ne znam. Nisam još uvek osetio tih pravih pet minuta. Ja sam komentarisao nedavno da nam se najviše poziva dešava baš sad kad najmanje radimo. Kad samo hteo da me zivkaju, nema ih nigde. Sad, malo malo pa zovu na novu svirku. Dobro, još uvek ne znaju moj novi broj telefona, ali zovu pa ih keva uputi na mene.

Koji ti je najgori momenat sa bendom?

Najgori momenat mi je bio kad je počelo bombardovanje. Bogda, Miks i Đole su bili mobilisani, a ja i Miki nismo. Nismo im trebali verovatno. Zato smo se mi dosta družili, često viđali. Većina društva je bila tu, a ako su bili mobilisani bili su u okolnim selima, a ne na Kosovu. Počeo mi je da se javlja onaj osećaj da će neko veliko sranje da se desi i da više nikad neću imati bend. To me najviše plaši. A, par dana pre bombardovanja smo imali jako dobar koncert u ”Kamelotu” u Novom Sadu. Dibidus najbolji koncert. Posle gledam kući naše fotografije, slušam album, još je demo strava ispao, kao da li je moguće da će ovo bombardovanje da mi ubije bend? Ubedačio sam se bio za ribice, nestane im kisenika kad ne bude struje, pa sam imao neke alternative tipa da napumpam gumu, stavim crevo, pa otpustim gumu da malo ispušta kiseonik da im daje vazduha. Tad sam se najgore osećao. Kad je bombardovanje prošlo, na leto smo počeli sa probama i onda smo se vratili u normalu. Bilo je trenutaka kad je bilo svađica, ali ovo je bio strah. Meni je okej da se zasitim, da mi je dosta da sviram, da me mrzi dalje, ali tad sam imao jezu da mi to ne pukne.

Najbolji momenat je sigurno negde na početku, prva svirka možda?

Znaš kako se mi radujemo kad sviramo? Kad smo išli u Hrvatsku imali smo u 3 autobus za Beograd, pa u 7 za Split. Seli u kafanu na autobuskoj stanici, pijemo piće. Znaš kako je to lep osećaj. To ništa ne može da zameni. U Meksiku se nisam toliko radovao kao turneji.

Šta si radio u Meksiku?

Uživao sam. Jedan od mojih najboljih drugara, komšija igra profesionalno veliki fudbal tamo. Igrao u prvoj ligi za dva tima, Tekos iz Gvadalahare i Lajon iz Leona. Bio sam dva meseca njegov gost, sve o njegovom trošku. Vodio nas je na more u Kankum. To je najekskluzivnije letovalište na svetu, na Karipskom moru. Prekoputa su Jamajka i Kuba. Uživao sam. Bio sam od 17. oktobra do 17. decembra. Devet aviona sam promenio. Išao sam do Budimpešte, od Budimpešte do Amsterdama, od Amsterdama do Meksiko Sitija deset i po sati preko okeana, pa tamo do Leona, pa kad smo išli do Kankuna, pa nazad, a pre toga se nikad nisam vozio avionom.

Šta možemo da očekujemo dalje od Six Packa?

Mada će ovo biti stara informacija kada se bude čitala, ali sviraćemo 11. aprila u Kragujevcu. Otvorio se novi klub, zove se ”Kutija šibica”. Simpatičan klub, nekih 200 ljudi može da stane. Verovatno ćemo, samo da ja preguram svadbu, na leto da snimamo novi album. To je moja zamisao, mada svi verovatno u bendu jedva čekaju. Da se vidimo tamo negde na jesen na promociji novog albuma. Sledeće godine radimo jubilarnih deset godina postojanja benda. Naša neka zamisao je da bude i ovde i u Beogradu. Ovde bi napravili za neki uži krug prijatelja u nekom kafiću, a u Beogradu Dom Omladine za 300-400 ljudi. Mislim da će biti toliko ljudi. Sviraćemo kod tebe…

Šta kažeš za tu ideju?

Super. Meni je to super.

Svirali ste na još nekoj promociji?

Svirali smo na promociji Tri Drugara, ali ne mogu da se setim koji je broj bio u pitanju. Mislim da je to onaj broj gde su Ramonsi na naslovnoj. Svirali smo mi i Šaht. Dobro je bilo. Bilo je u onoj maloj sali SKC-a. Posle se Žugić pokajao što nije radio nekom većem prostoru.

Jel’ misliš da sad fali jedan takav fanzin?

Pa imamo tvoj. Znaš šta, mi nismo svirali u Beogradu od decembra 2001. Kod nas se u Srbiji mnogo brzo menjaju te generacije. Ja sad ne znam ko će od te publike da mi bude na koncertu kod tebe. Ne znam da li su to neki novi klinci, jer ima likova koji za dve godine prerastu tu muziku. Meni kaže jedna drugarica da budemo ozbiljni, jer bi trebali da prerastemo ovu muziku. Pa, ja sviram za te ljudi koji to slušaju. Kad sam išao na Kud Idijote bio sam prva-druga godina. Ja sam svestan da na moj koncert ne može ćale da mi dođe. Ili neko ko je 4-5 godina fakulteta. Možda i može, na kraju krajeva. Ja sam svestan su srednjoškolci i malo stariji moja publika. Meni je to sasvim okej. Ja i tebe apsolutno razumem što dođeš na koncert i što me voliš, a nećeš da se ložiš.

Meni je greota da skačem. Sedim i uživam.

Ja i ne tražim od tebe da skačeš. Ja ću možda sutra da gledam Bad Religion. Ne verujem da ću da skačem. Kad su Idijoti bili u Hali Sportova, ja sam iz poštovanja išao da ih gledam, pošto ih znam. Oni nas i Ateist Rep najviše vole iz Srbije. Ja sam njih odgledao, cupko sam u mestu, pevao tekstove, ali nisam išao u prvih deset redova Hale Sportova koja je bila prepuna da se šutiram da me neki klinac zavali martinkom u glavu. Meni to više nije cilj. To ne znači da sam manji fan nego taj klinac. Ali, ja kapiram i one klince koji se ubijaju i šutiraju. Ja i Bogda ih gledamo sad u Splitu, to je ubijanje, a nema gde da bude razmak. Gužva. Meni je to okej. Pa ja sam to radio pre deset godina. U Beogradu očekujem da će biti ljudi koji će da skaču, ali će biti i ljudi koji su došli iz poštovanja prema nama, koji nas znaju od pre, da nas vide. Tako kapiram taj koncert. Lepo jedno druženje sa tim momcima. Mi smo veseli Šumadinci koji se sa svima druže. Mi nemamo taj neki beogradski trip. Gde god smo bili, svi su nas svetski prihvatili. Bila to Grčka, Holandija, Makedonija, Hrvatska, Bosna…

Misliš da to fali Beograđanima?

O, kako ne fali?! Svaka čast izuzecima, ali jako im fali. Ne znam zašto je to tako. Isti smo narod.

Mnogo su drugačiji od provincije.

Kako nisu. Ja znam kad dođe neki beogradski bend ovde, svirali su i kurta i murta, imaju svoj sto gde sede i njihova ekipa koja doputuje sa njima. Misliš da je neko od njih prišao šanku sa nekim da porazgovara? Ti ako ga nešto pitaš, on ti odgovori, ali vidiš da jedva čeka da ode. Da ga smaraš. Neki put moraš da se spustiš na nivo tog dečaka kome je puno srce što razgovara sa tobom. Znam ja da to nekad guši. I mene ljudi hiljadu puta guše i pitaju me nešto, možda sam trenutno nadrndan, ne na tebe. Iznervirao me je Bogda možda na tonskoj probi, iznervirao me je možda Miki što je rekao nešto. Pusti me da popijem pivo da me prođe! Ali, ispoštujem svakog. Svakom dam broj telefona, e-mail. Nikad to nisam krio. Kod beogradskih bendova je to malo drugačije. Ima tu izuzetaka, ali ne bih ni da prozivam.

Ajde, za kraj mi reci čime se bavite u životu?

Miks, bubnjar, je radio na televiziji ”Goša”, sad je prešao na televiziju ”Jasenica”. Radi klincipa diplomske za pare. Đole, basista, trenutno živi i radi u Beogradu. Valja strane časopise na Kaleniću. Znači, koga interesujeće jedan ćelavi dečko može da ga vidi na Kaleniću, haha. Bogda, srećno oženjen, imam bebicu malu ćerkicu. Radi u ”Goši”, fabrici vagona. Miki je u Kragujevcu, juri neki posao i radi sa bendom Čovek Bez Sluha. Ja radim na gradskoj zelenoj pijaci, mučim narod. Svi kao imamo neku kitnu, ja sam pred ženidbom, ali to ne menja stvar. Ostali smo svi normalni ljudi. Upoznao si me pre koliko godina? Isti sam ostao. Kapiram ja situaciju. Možda bih ja voleo da imamo pet proba nedeljno. Ali, možda druga dvojica, trojica ne mogu. Ja ne mogu da se ljutim na Bogdu ako mi kaže da mora da čuva bebu. Miks ima još jedan bend gde samo peva, ali to je klupski tezgaroški bend. Miks mnogo dobro peva.

Jel’ ga koristite za bekove?

Naravno. Treći mikrofon je obavezno kod njega. On i Miki rade bekove. Miks nam mnogo znači, ipak je to tri glasa. U studiju uglavnom Miki otpeva sve glasove.

Koji bi koncert izdvojio?

Uvek bi izdvojio neki novosadski. Izdvojio bih sve u Hrvatskoj i poslednji u Domu Omladine. Tad smo definitivno zaključili da nas ljudi u Beogradu vole.

Šta imaš za kraj da kažeš?

Nemam ja šta sad tu da pametujem. Neka razmišljaju svojom glavom. Neka pročitaju ovaj intervju i neka zaključe sami iz toga kakav smo mi bend i koliko vredimo kao ljudi, a o muzičkom ukusu se ne raspravlja, jer, ljudi, ja slušam i Zabranjeno Pušenje i Azru i Đavole. Ako ti smatraš da onda nisam čovek sa scene, ne moram da budem.

 

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime