Six Pack – Dve decenije benda, Božidarac, 3. april 2015.

105

A kao da je juče bilo, Smederevska Palanka, letnja bašta u centru, 15. godina benda. Proslava kojoj je prisustvovalo i kuso i repato, jer je Six Pack s razlogom ponos i dika malog mesta u Šumadiji. Ja ne napisah ni reč, jer sam nekako osetio da je prilično intimno bilo i nisam hteo da se petljam u nekako harmonične porodične odnose. Sada su već na mom terenu, pa da kažem koju.

Ne smem ni da pomislim koliko sam mator, srednja škola, ja navučen na Bad Religion, maštam da imam melodičan bend ili makar da postoji neki bend u našem okruženju koji makar pokušava da svira takvu muziku. I eto, ubrzo, globalni trend i glad za kalifornijskim zvukom aterirao je u bratski gradić. Od trenutka kada mi je drugarica dala kasetu, ispred budegdžinice kod Džimija, do danas, neizmerni sam fan benda. Nije nikakvo šlihtanje, već sam pogledao istini u oči, pa vam prenosim svoja saznanja.

Koncertne proslave jubileja su krenule već izvesno vreme po gradovima. Prva u Zagrebu. Čitajući hvalospeve, jasno mi je koliko smo mi nezgodni ljudi. Mislim, u neku ruku drago mi je da bend koji svakako zaslužuje i više, ima rasprodate hale u tuđoj državi, a opet žao u drugu ruku što je sve subkulturno u mojoj zemlji, marginalizovano. No, pored takvih opšte poznatih premisa, ja sam ipak gajio nade da je Božidarac mali klub za ovakav povod. Vrlo brzo sam demantovan, čim sam se ulogorio u centru zbivanja. Jeste bilo puno, ali ipak ne jedni drugima na vratovima.

Ne stigoh zbog obaveza da ispratim predgrupe, ali kruži priča da je Aman Zaman bio osveženje. Žao mi je ljudi. Mnogo se iznerviram kada je ovakva situacija, al oprostite, život me baš ne mazi da bih se poboljšao u time managementu. Možda sam prečesto zamerao bendovima na šablonima, pravljenje spektakla od svega i svačega, te se eto ispunila moja želja da koncert bude koncert, a ne cirkus.

Six PackMožda bi Miki ovakvim rečima ispričao šta se dešavalo; stihovi su leteli na trapezu, svirači su žonglirali, a hitovi su nas ostavljali bez daha poput lava koji preskače vatreni obruč. Emocije su nas osvajale na svakom stihu, a vazduh iako deficitaran, prenosio je u talasima kardio diagrame iz prepunog srca benda. Daleko da sam vešt kao pisac knjige Olovke izlomljenog srca, ali valjda sam dočarao delić atmosfere. Sviralo se mnogo, pauziralo neminovno malo i jedan bis. Nije bilo rođendanske torte, nije bilo gostiju, bivših članova, projekcije dokumentaraca, nije bilo ništa što bi naglasilo posebnost koncerta i meni to baš prija. Ćuti i sviraj! Svi želimo da čujemo opet neke matore pesme, pa čak su neke bile u novom odelu. Imam utisak da sam bio na domaćinskom koncertu, a ne na isfoliranom „Belgrade, your the best audience ever“ koncertu. Bravo!

Još uvek ne mogu da se naviknem da Miki ne svira gitaru. Kaže čovek da ne može kvalitetno da radi dve stvari od jednom, što poštujem, ali jednostavno mi slika nije bila spojiva sa tonom, pa se eto malo žalim. Žalim se i na zvuk, koji je te večeri zaista mogao da bude bolji. Palica na mixeti je bila predata Igoru Borojeviću, iskusnom čiki, kome punk nije stran, ali očigledno te večeri nije mogao bolje. Nedostaju i stage dive akrobacije, koje su nakon KBO! koncerta pre mesec dana, striktno zabranjena akcija.

Vapim za kratkom formom, ali evo opet odužih. Neko bi moje hvalisanje pretočio u mane, neko moje isticanje mana pretočio u pisanje zlobnog i ljubomornog pera. Ništa od toga. Kažu moji Smederevci, proveo sam se ko u Beograd. Živeo bend, Branko, Mix, Đole, Miki i novopridošli Miloš (LUR). Živeli!

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime