Six Pack – Epicentar

70

Iznenada, kao grom iz vedra neba, Six Pack nam je darovao novi album i na spektakularan način se vratio na domaću scenu. Zašto kažem spektakularan? Zato što je ovo najbolji album benda još od Fabričke greške i tekstualno najzrelije ostvarenje u briljantnoj karijeri pankera iz Smederevske Palanke.

Nešto je u meni govorilo da je ovo strašno dobar album, jer ga bend nije preterano najavljivao ili barem ja to nisam zapazio. Sem najave od pre neki dan, ja nisam znao ni da se album snima. Snimili su ga van beogradske vreve, u rodnom gradu, u studiju Plus sa producentom Paccom Milekićem, sa kojim su radili čini mi se i superiornu Fabričku grešku. O produkciji ne bih trošio puno reči, sem da je bolja od svega što su do sada radili. Stiltski me sve jako podseća na Bad Religion posle dvehiljadite, moćne gitare i dominantan vokal.

Kao i na prošlom albumu i ovde se našlo 11 pesama, poprilično izjednačenog kvaliteta. Prijatno iznenađuje što bend sa godinama nije usporio, već je ubrzao kao nikad ranije, nagruvan samopouzdanjem i ogromnim iskustvom ispečenim sviranjem na mnogobrojnim svirkama. Upravo talive energija je uspešno prenesena naEpicentru. Čak i promena u postavi i odlazak dugogodišnjeg drugog vokala Bogde nije uslovila da bend izgubi oštricu, čak naprotiv. Mnoštvo bek vokala, nešto što jako malo melodičnih bendova danas ume, Six Pack rade savršeno. Naravno, i dalje je dominantan Mikijev vokal koji poput tenka gura bend napred, izdvajajući ga od sličnih srpskih bendova.

Tekstovi su dosegli svoj vrhunac i mislim da je Miki mnogim temama ubo pravo u centar, a gomila aktuelnih pesama će biti soundtrack u sledećih par meseci. Oštra kritika današnjeg srpskog društva, omladine, izopačenja, političara, totalnog medijskog cirkusa su poruke koje odzvanjaju u ušima, ali nađe se i po koja gorka ljubavna, koja nosi težinu svih prethodnih albuma. Album počinje sa pesmom Kupleraj, izuzetno muzičko i literarno ostvarenje u kome se govori sve najgore (s pravom) na političko stanje u Srbiji, sa posebnim osvrtom na Skupštinu: Šta nije u redu sa ovim svetom / Ne živimo više u 20tom / Veku ratova bruke i stradanja / Gde su ljubav ponos i nadanja!? / Šta me gledaš ko debil? / Šta nije jasno? / Treba jebati vam mater i to opasno / Da se istera jednom u kraj / Dali ste pakao a obećali raj / Koji kupleraj!

Sledi Sanjao sam kako odlazim, koja neodoljivo podseća po melodijama na Bad Religion. Počinje sporije, ali zato ubrzava i ne zaustavlja se. Očigledna poruka da mlad čovek u ovoj zemlji nema perspektivu i da mu jedino ostaje ili da se bori za goli život ili ode u tuđinu i pokuša da sebi stvori neki lepši život: Sanjao sam kako odlazim / Negde daleko gde nema stvari kao što je / Politika, i stvari kao što je / Klasna razlika / ..čak i u snu sumnjam / Da takvo mesto još postoji!

Treća je 25 i pomalo me podseća na No Use For A Name sa prvih Fat Wreck radova. Veoma teška tema i turobni tekst o propadanju mladog čoveka: Gde si do sad? Kakav je plan? / Zar ćeš celog svog života biti umoran? / Znam, imaš 25, polako ruši se svet, ruše se snovi, san po san.

Četvrta pesma Eskadrila čudnih jutarnjih snova je stvar koju bi ste iz aviona prepoznali da ju je napisao Miki. Ima taj njegov stil, melanholična melodija, dve harmonične gitare koje kao da plešu po podijumu i tekst o propaloj ljubavi: I evo ćutim, arhiviram slike u glavi / nebo bude crno pa opet poplavi / I eskadrila čudnih jutarnjih snova / me nagovara na neka uzletanja nova.

Paramparčadje spektakularan hit koji pevušim čitav dan. Uvodna melodija ima dah devedesetih, kada je melodični pank bio na vrhuncu. Naravno, britke literarne note paraju vazduh, bez pardona, bez cenzure, a oštrica otrovnih strlica je ustremljena ka glavnim akterima propadanja našeg društva: Srpska elita dignutih kita / Juri skupe kurve po montažnom dvoru / Reality u prevodu znači realnost / a nacija sramotu prećutkuje u horu.

Naslovna Epicentar je i najmetaforičnija pesma od svih. Dug melodični uvod sa naglašenim gitarama dočarava mračnu i depresivnu, gotovo očajavajuću atmosferu, a slična atmosfera je prenela i na instumentalni kraj. U epicentru pesme Miki govori o praznini srca zbog odlaska prijatelja, brata: Možda je bilo bolje i da ne pominjem / Praznina raste kao poplava / Podrumi podsvesti čuvaju dane / Kad smo leteli ko ptica dvoglava.

Još jedna teška ljubavna pesma sledi u vidu Nisi ti kriva, u kojoj dominiraju jednostavnije melodije, ali i zanimljiva solažica pred sam kraj: Nisi ti kriva što sam ja izabrao kišobran / pod kojim stojim i čekam kišu meteora / još jedna bora moje čelo napada / u ušima i dalje svira dečja nada / da će stvari da se promene / tek onako same od sebe / zar zato da plaču te oči snene / ta dva dragulja šarena?

Refrenje još jedan potencijalni hit na prvu loptu. Proverena kombinacija ultra zarazne melodije na gitarama, koje sledi pumpajući bas i brzi bubnjevi. Tekst govori o stanju na sceni, ali i danima kada je mlad pank bend morao da propiša krv i znoj da bi se probio: Kreteni sa smešnim nazivom grupe / Glume mainstream dok ljube u dupe / Svakoga ko može da im pogura priču / I to mi pomalo vređa IQ. Jer ja se dobro sećam dana kad smo vežbali do krvi / i nije bilo važno dal smo zadnji ili prvi / Sviralo se zato što je svrha postojanja / Praviti muziku.

Tek pred kraj album sledi laganiji ritam u vidu tri pesme ličnih tematika. Prva od te tri je Zašto se ne javljaš, koja počinje akustičnim sporijim tempom, a onda se lagano ubrzava, ali do kraja ostaje u srednjem tempu. Nije loša, ali ipak ostaje iza favorita iz prvog dela albuma. Ja znam da razumeš i kad ćutimo / Reči manje zabole kad se ne govore / I kad na kraju duge krčag tuge mesto sreće pronađeš / Ja ću biti tu da suzu dočekam na usne ako zaplačeš / To valjda znaš… pa mi se ne javljaš.

Crnih vrana rojme malo podseća na Minut ćutanja i par pesama sa tog albuma. Vrlo zanimljiv aranžman, odlična solaža pred kraj i pun zvuk gitara. Mračna atmosfera je dočarana sa prilično crnim tekstom o neizvesnosti života: Iz zemlje senki mojih poraza / Čekanja i nadanja / Gde mi ti daješ poput pilula / Premalo zauzvrat za tolko davanja. Poslednja stvar je akustična balada Druže moj i mislim da je možda mogla da ide i neka energičnija pesma za kraj. Melodija pomalo podseća na mediteran i more i ima neku setnu rimu. Druže moj, kad malo bolje razmislim / I kad u nazad smotam film / I kada projektor u glavi zaglavi / Pitam se, druže moj / koliko nas je ostalo, koliko normalnih za šankom zajedno.

Šta reći na kraju? Six Pack su i do sada imali izvrstan renome, možda i najpoznatiji srpski pank bend u proteklih 15 godina i bend koji je definitivno obeležio domaću melodičnu scenu. Sa novim albumom su postavili standarde i za sebe, ali i za ostale bendove sličnog muzičkog opredeljenja. Priznaću da nisam očekivao ovako dobar album, jer znam koliko je melodija izlizana u poslednje vreme, ali je Six Pack, prvenstveno strahovito kvalitetnim tekstovima koji su aktuelni, uspeo da potvrdi kvalitet i razlog zbog čega ih mnogi poštuju, cene i slušaju. Ako bi tražio dlaku u jajetu, onda bi to bile 2 sporije pesme, naročito poslednja koja mi se nekako čini kao višak jako kvalitetnim uraganima sa ostatka albuma. Ipak, ja se neću usuditi da budem matoro zakeralo i samo ću reći da je ovo album koji smo ustvari očekivali nakon legendarne Fabričke greške. Ipak, sazrevanje, životni problemi i sve ono što nas okružuju su učinili da Six Pack tek posle 15 godina pokaže zbog čega su bili proglašeni srpskim Bad Religionom.

Slušajte ovaj album, slušajte ga po ceo dan, cele nedelje, jer treba ceniti domaće bendove, trud ljudi koji u crnilu u kome živimo uspevaju da pokažu da sirovi talenat koji poseduju nije slučajan i da se i u Srbiji mogu praviti jako kvalitetni albumi. Budimo ponosni, jer Six Pack nije jedini takav bend. Ima ih još jako puno, što u Beogradu, Novom Sadu, Smederevu, pa tako i u provinciji i manjim gradovima. Svaka čast momci i nadamo se da ćete dogurati makar i do desetog albuma!

www.sixpackserbia.com

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime