Slapshot su istinske legende američkog hardkora i verovatno jedan od najkontroverznijih bendova svih vremena. Imao sam priliku da uradim intervju sa vrlo zanimljivim čovekom, originalnim članom benda i veteranom bostonske hardkor scene. Get on the Stage vam predstavlja Marka Mekeja, bubnjara Slapshot.

442Prvo da vam poželim srećan povratak. Kako vam se čini da svirate ponovo i koliko ćemo dugo moći da gledamo Slapshot?

Zaista je dobro kad imamo ponovo priliku da sviramo, mada mi nismo ni nešto ni prekidali sa svirkama. Svejedno hvala. Povratak mora da bude iz pravih razloga. U prošlosti si mogao samo da izađeš, izbaciš bes i sviraš najjače što možeš – nije te bilo briga šta će se desiti. Drago mi je da ponovo upoznajem ljude i razne scene koje ne bih mogao na drugi način. Upoznali smo gomilu interesantnih ljudi na mestima poput Sent Luis, Albani, Los Anđeles, kao i kod vas u Evropi. Sa većinom smo još u kontaktu. Zar to nije u suštini sve ono zbog čega smo u hardkoru? Ono što ti mogu reći, a verovatno ću te jako razočarati, je da ćemo imati našu poslednju turneju u junu, u Evropi. Evropski koncerti su sjajni, kao što su nekada bili koncerti u Bostonu.

Nova pesma ”Last Laugh” je poprilično kontadiktorna. Da li je upućena nekom direktno? Šta vas je konkretno inspirisalo kod ove pesme?

Bio sam poprilično uplašen kad sam je prvi put čuo, da li je u vezi mene? O čemu se tu radi? Na moju molbu da mi objasni, autor se bolesno cerekao. Toliko sam uspeo da izvučem iz njega. Da li je previše ekstremna? Autor se jednostavno potrudio da niko ne sazna o čemu se radi. Svi smo taoci njegove misterije. I to vrlo jasno pokazuje.

Znajući da je Slapshot godinama bio sXe bend, da li su članovi benda i dalje strejteri?

Samo smo Chad i ja strejteri, ali mogu da govorim samo u svoje ime. Ja sam i dalje strejter i nikad nisam preispitivao tu svoju odluku. I tada i sad znam da je to bio pravi put za mene. Objašnjenja straigh edge-a su bili pod udarom zadnjih godina, kao bez mesa, hare krishna, pozitivnost, tako da iskreno ne mogu nikog da krivim zbog pljuvanja po sXe pokretu. Ipak mislim da imamo dobar odnos prema stvarima koje odaberemo da budu deo našeg života i da ne dopuštamo da nam se niko meša u to.

Koliko su žene/deca uticali na bend?

Otežavaju naravno. Nisu uticali previše, ali su uvek bili pozitivna podrška. Radimo mnogo više sad kad imamo porodice. Ipak, jako je teško kad smo na turnejama. Lično, deca i supruga me čine budnijim, koncentrisanijim, svesnijim. Na svirkama uvek stavljam slike svoje porodice i to me čini mnogo bržim! Problem je što sada vreme za probe treba uskladiti sa petnaest ljudi umesto sa četvoro.

Znajući da je Slapshot uticao na dosta bendova, koji su bendovi uticali na Slapshot?

Stari hardcore uglavnom. Minor Threat, Bad Brains. Stare stvari poput Dead Kennedys, Negative Approach, SOA. Hardcore je danas sranje i na nikoga ne može da utiče. Na mene su lično uticali Clash i Ramones. Na bend utiču i razni muzički žanrovi poput death metala, drum and bass, čak i stari blues/bluegrass bendovi. Sve što je dobro urađeno utiče na nas.

281Da li misliš da je faktor zastrašivanja i pretnje nestao iz hardkora? Da li osećaj straha više ne postoji na hc svirkama?

Dođi na cert u Boston i videćeš da su sve same siledžije, koji žele da se dokazuju. Nemaju nikakve veze sa muzikom, zabavom ili scenom. Uvek je ja, ja, ja… Uvek žele da budu centar dešavanja i da budu zajebani likovi u prvim redovima. Nemaju pojma šta je hardcore. Zbog toga, ali i očajnih bendova, nisam dugo bio na nekom hc certu. Pretpostavljam da ima znatno više melodičnih bendova, ima verovatno više klinaca, ali i nasilnika. I žao mi je što ima jako malo bendova koji piče stari fazon. Prestao sam da idem na certove kad je zastrašujući faktor zamenio nasilje i tuče prostaka i kretena. To nije bilo nešto u čemu ću uživati, tako da sam prestao da ih posećujem.

Koji album si prvi kupio? Koji si kupio nedavno?

U, mislim da je to bilo jako davno, negde 76-77. To je bio Ted Nugent – Double Live Gonzo. Možda i neki Kiss album. Zadnji sam kupio Cream Anthem Spring 2002, i to dupli disk. Nisam kupio godinu i po dana ništa. Uglavnom skidam sa neta.

Kada si prvi put čuo za bostonsku sXe scenu?

Bio sam u srednjoj školi tamo negde 81/82, a radio sam poslepodne u nekoj Bostonskoj alternativnoj muzičkoj prodavnici. Ta radnja je bila centar underground muzičke scene. Dave Smalley je kasnije radio u njoj. Moj posao je bio da hvatam lopove i da izgledam opako. Dobijali smo po 2-3 kopije tih prvih hardcore izdanja sa Dischorda i Ratcage-a, kao i etiketa sa Zapadne Obale. Kao zaposlen, mogao sam da kupim ta izdanja pre nego što su dospela na police. Tako sam saznao sa SOA i Minor Threat, kao i DC straight-edge. Oduvek su mi smetale droge i alkohol. SSD su oformljeni 81. god i svirali su svoj prvi cert te godine. Propustio sam taj koncert jer sam bio sa roditeljima na nekom odmoru. Kad sam se vratio bilo je puno klinaca obrijanih glava i sa iksevima na rukama. Sve je počelo od njih. Imali su radijski demo snimak ”How Much Art” koji je napadao tadašnju bostonsku muzičku scenu. Većina scene je bila oko tog benda. Imali su ekipu od sigurno dvadesetak momaka, koji su išli svuda sa njima. Dave Smalley i ja smo bili u toj ekipi. Iznenada, imali smo mesto, prvi put u životu, u kojem smo se osećali kao kod kuće, sa ljudima koji su zaista imali viziju. Subote i nedelje smo visili na svirkama, pravili plakate i flajere po ceo dan. Bilo je fenomenalno.

Reci mi nešto više o bostonskoj ekipi.

Neki govore da je politika previše zastupljena, ali ima i nekih konzervativnijih mišljenja. Glasine u hardkoru su izgleda čest fenomen izgleda. Nemam pojma. Tada je scena bila sastavljena od sto ljudi, a bostonska ekipa imala pet likova koji su išli na sve svirke. Nije bilo politike, samo zajebancija na svirkama. Tada nije bilo tuča na svirkama, nikada. Prva tuča koju sam ikada video na koncertu je bila 1990. godine.

261Da li je gotovo legendarno rivalstvo između Bostona, Njujorka i Vašingtona realnost ili su samo glasine bile u pitanju?

Ima tu svega, ali najviše glasina. Poredeći to rivalstvo sa na primer LA scenom (Suicidals protiv LADS, itd) ili prema hip hoperima, ili danima s kraja devedesim, bilo je vrlo dosadno. Nije bilo oružja, samo pesnice. DC i Boston su imali zajedničku sXe pozadinu. Imali smo puno toga zajedničkog i slagali smo se jako dobro. Njujorška scena se uglavnom zasnivala na donjem Ist Sajdu i čini mi se da je bila mnogo više uličarska i nasilnija od naše. I tu je bilo poprilično prosjaka, krišni i drugih čudaka sa kojima nismo imali problema u Bostonu. Bili su ponosni što nisu sXe.

Mnogi ljudi, i ja među njima, smatra ”Back On The Map” novim rođenjem bostonske scene. Šta misliš o tome?

Iz hardcore perspektive si potpuno u pravu. Svi bendovi u Bostonu su tada bili u raspadu, neki su se i raspali. Imali smo par perspektivnih bendova, ali generalno čitava scena je otišla u metal, a onda se potpuno raspala. Naš plan je bio da budemo što je moguće više old school i da se sukobimo što više. Bili smo poput rvačke ekipe. Choke bi izašao na binu sa štapom za hokej, udarao ljude.

Šta misliš o onim militantnim sXe likovima?

Ako govoriš o vegeterancima/levičarima/neću ništa od životinja, onda mogu slobodno da kažem da mogu da mi popuše. Ovaj pokret nije sigurno bio o tome. Čitava priča se zasnivala da ne dopustiš da ti mozak propadne, da ne budeš žrtva okoline. Osećaj kad upadneš u bar pun pijanih majmuna i da znaš da bi mogao da ih ubiješ golim rukama, a ne želiš. Nemam pojma kakve veze sa tim imaju plastične patike? Mi na primer nismo bili vegeterijanci. To se pojavilo kasnije. Pre toga su samo hipici bili vegeterijanci. Kasnija verzija strejt edža je donela ta sranja koja nemaju veze sa životom.

Da li znaš koliko ste otprilike prodali albuma do sada? I jeste li uopšte nešto zaradili od prodaje albuma?

Ma, otkud znam? Nemam pojma koliko smo albuma izdali do sada, haha. Ozbiljno, izdavačke kuće mudro ćute i gledaju da tu informaciju drže dalje od bendova što više mogu. Jedino poštovanje koje smo ikada dobili od izdavačkih kuća je kad im pripretimo sa advokatima. Dobijemo pare na sunce, a onda te izdavačke kuće opet moraju da smišljaju način kako da ga povrate.

Šta misliš o današnjoj bostonskoj sceni?

Sranje neviđeno. Ne pamtim kad sam bio na nekom certu ovde.

Kako si se osećao kad je izašao onaj Slapshot tribute album?

Bio sam vrlo ponosan. Ken iz Dropkick Murphys je sakupio puno dobrih bendova i napravio odličan album.

Šta nije u redu sa današnjim klincima i hardkorom?

Nemaju pojma šta je hardcore. Ne znaju ništa o istoriji hardkora. Iskreno mislim da čak i kad bi umesto bendova jednostavno pustio disk, ista sranja bi se dešavala. Ove bande koje su se ubacile u scenu maltretiraju ljude koji su slabiji, čisto da bi izgledali kao siledžije i face u očima svojih ortaka. Shvatite, ovo je samo muzika.

Nešto za kraj?

E, Vlado, drago mi je što smo radili ovaj intervju. Nažalost, on je verovatno jedan od poslednjih Slapshot intervjua. Raspadamo se ove godine. U junu imamo poslednju turneju u Evropi, ali ćemo detalje razloga svega ovoga objaviti na sajtu. Do tada, uživajte i budite iskreni prema sebi i drugima. Pozdrav! Mark McKaye & Slapshot

 

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime