Snuff film

224

Ne, ovo nije tekst o čuvenom engleskom bendu, ovo je tekst o filmu. Kakvi su to snuff filmovi? Ako ste ikad gledali Kamikaze, emisiju na TV Politika o surovoj stvarnosti, možete samo da pretpostavite. U toj emisiji se emituju nesreće, katastrofe, smaknuća bez cenzure, gde se vide kasapljenja, prava krv i vidi se smrt, prava smrt. I sve su to stvarni događaji koji su se stvarno desili. Niko nije planirao da se dese, ali su se desili. I čista je slučajnost da se neko zatekao tu sa kamerom i to snimio. Da li su to snuff filmovi? Ne, to su dokumentarni filmovi, kao što su dokumentarni filmovi oni jezivi snimci gomile leševa koje su saveznici snimili po oslobađanju logora 1945. godine. Šta su onda snuff filmovi?

Snuff filmovi su igrani filmovi sa pravim glumcima, ali bez glume. Snimani su u studiju i prikazuju stvarno nasilje bez šminke i bez specijalnih efekata i sa stvarnom žrtvom koja je obično prelepa plavuša koju premlaćuje, a zatim i motornom testerom kasapi na sitne komadiće neki maskirani mišićavi mačo manijak. I koja je glavna fora kod snuff filmova? Kako mi pa znamo da li je neki film snuff odnosno da prikazuje stvarnost ili je obična prevara? U filmu Spašavanje redova Rajana prikazane su zaista brutalne scene prosutih creva, otkinutih udova koje kod gledaoca izazivaju i gnušanje i divljenje. Gnušanje prema nasilju i prema ratu uopšte, a divljenje prema Spilbergu i njegovoj genijalnosti i sposobnosti da snimi tako realne scene i to bez ikakve pomoći kompjutera, već isključivo klasičnim filmskim postupkom bez digitalnog prerađivanja.

bscap05 copyPostoji mit o snuff filmovima, kao što postoji mit o jetiju ili Bigfoot-u, svi su čuli o njima, ali ih niko nikad nije video. Mit o snaf filmovima i danas postoji uprkos činjenici da nijedna policija nikad nije priznala da je pronašla makar jedan.

Alan Sears, bivši direktor komisije za pornografiju državnog tužioca kaže: Nismo uspeli da nađemo niti jedan jedini snaf film. Svuda smo tražili i sve prevrtali (‘prevrnuli nego i zemlju’) i da postoje takve stvari kao što su snuff filmovi našli bi makar jedan. Sličnog iskustva je i Ken Laning, ekspert u trening kampu FBI-ja u Kvantiku u Virdžiniji, koji kaže da nije uspeo da nađe ni jedan jedini dokaz o postojanju snaf filmova bile gde u svetu. Dvadeset godina je tražio, saslušavao stotine ljudi, ali nikad nije našao nekog ko je lično video neki.

Ipak, glasine o snaf filmovima i dalje postoje. Jedna od najvećih legendi o snuff filmovima tiče se osuđenog ubice Dejvida Berkovica, koji je, navodno, snimio ubistva nekih svojih žrtava. Mauri Teri, pisac knjige Krajnje zlo, o Berkovicu i drugim ubistvima širom Amerike kaže da veruje da je Berkovic snimao ubistva za potrebe članstva Satanističke sekte. Postoje glasine da, kada je Berkovic 1977. godine ubio u Bruklinu dvadesetogodišnju Stejsi Moskovic preko puta ulice (u odnosu na mesto ubistva), su bila parkirana neka kola, baš ispod ulične sijalice koja je odlično osvetljavala prostor na kome je izvršeno ubistvo. Navodno su neki svedoci potvrdili ovo bez obzira što to nikad nije ušlo u zvanični policijski izveštaj. Berkovicev saučesnik je navodno iz kola preko puta ulice snimio ubistvo. Film je, opet navodno, snimljen za Roja Radina, poznatog kolekcionara porno filmova, koji je naručio i snaf film da bi ga dodao svojoj bogatoj kolekciji. Navodno opet postoje glasine da je izrađeno deset kopija tog filmo, ali ne postoji dokaz da je iko ikad video neku.

Glasine o snaf filmovima pojavile su se u mnogim azijskim i zapadnoevropskim zemljama. Tajm je 1990. godine objavio feljton o američkoj istrazi iz 1975. u kojoj je policija otkrila dokaze o izvesnim meksičkim imigrantima koji su ubijeni u snaf filmovima. Pominje se i neki tip koji je navodno 1985. ubio 25 žena na filmu. U istom članku dr Rej Vajer, direktor klinike za osuđene pedofile u Birmingemu, je naveo da je video lično snaf film u Americi, ali da je taj film koji je video bio samo obična sofisticirana simulacija. Vajer je takođe tvrdio da FBI ima mnogo takvih snuff filmova u svom posedu, i da je takve filmove definitivno moguće pronaći i u Engleskoj, ali da on ipak nije našao ni jedan. Detektiv Mik Hames, šef odseka za nepristojne publikacije u Skotland Jardu, reagujući na Vajerove tvrdnje je rekao: Ja bi prvi trebao da znam da ih ima u Britaniji. Ali nema ih. Ali, koliko sam shvatio njih ima u Americi.

Režiser Pol Šreder koji je nagovestio fenomen snaf filmova u svom filmu Hardcore je rekao: Filmovi su povodljiv medij. Lako je simulirati smrt na filmu, to je delimično i razlog zašto ljudi misle da snaf filmovi postoje. Oni vide simuliranu verziju i poveruju da je stvarno. Ja mislim da verovatno ti filmovi postoje, ali da li oni postoje ili ne je manje važno od toga da li publika veruje da su oni stvarni. Njihova volja da veruju u zlu fantaziju je ono što je interesantno.

Meni Neuhaus, bivši urednik magazina Screw, kaže da se glasine o snaf filmovima održavaju zbog boraca protiv pornografije. Po njemu snaf je izmišljen fenomen, užasan mit stvoren da diskredituje pornografiju. On kaže da je u sedamdesetim, kada je snaf fenomen prvi put dospeo u vesti, Al Goldštejn, izdavač časopisa Screw ponudio 25000 dolara svakom ko donese kopiju nekog snaf filma. Niko se nije pojavio.

Narednik Smit, koji je bio glavni detektiv za pornografiju odeljenja za porok policije Los Anđeles, kaže da nakon što su glasine o snaf filmovima stigle do široke javnosti odjednom je svako u Americi poverovao da je gledao neki snaf film, pa je njegov zadatak bio da pogleda te stvari i otkrije da li su stvarni ili ne. Prisetio se prilično realističnog filma snimljenog na 16mm Vampira kojeg je odneo kod islednika patologa. On je pogledao scenu mučenja i rekao da su prosuta devojčina creva bila zapravo kravlja creva.

Čarl Balun, filmski distributer, je mišljenja da je najbliže što se u Americi približilo snaf filmovima ono što se naziva trake sa autopsije, ali to nisu snaf filmovi već hronika smrti. Snaf po svojoj definiciji prikazuje smrt.

Budu li snaf filmovi ikad pronađeni postavlja se moralno pitanje prava na prikazivanje ili gledanje takvih filmova. Po naredniku Smitu policija bi imala pravo da konfiskuje takav film kao dokaz o ubistvu, a zatim treba da ustanovi ko, zašto i gde. Samo posedovanje kopije takvih filmova može da bude dovoljno za pokretanje krivičnog postupka. Amerika je zaražena kriminalom i teškim nasiljem (kao i uostalom ceo svet), ukoliko je moguće naručiti ubistvo bilo koga na ulici (za šaku dolara), zašto ne bi bilo moguće snimiti i snaf film?

bscap18 copySerijske ubice, što je često dokazano, skupljaju isečke iz novina gde se govori o njihovim ubistvima, snimaju priloge sa TV-a i od svega toga prave neku svoju ličnu kolekciju. Zašto onda neki od njih ne bi uzeo kameru i snimio neko svoje ubistvo, isto kao što ima ljudi koji snimaju sopstveno venčanje, ispraćaje, rođendane, pa to posle gledaju.

U februaru 1976. kružile s glasine o mogućem postojanju snaf filmova i da je jedan prošvercovan u SAD iz Južne Amerike. Na Tajms Skveru, u Njujorku, ispred narodnog pozorišta, osvanuo je plakat za film Snuff. Na plakatu je prikazana fotografija krvave, isečene, gole žene, a pisalo je: Film koji je mogao biti snimljen samo u Južnoj Americi gde je život jeftin – Najkrvavija stvar koja se ikad desila ispred kamere.

U isto vreme i na medijima se pojavila vest o postojanju nove perverzne vrste celuloidne zabave, tako da se prost svet, koji je video plakat, gurao u redovima da što pre vidi to filmsko čudo – film za koji svi kažu da ne sme biti prikazivan.

Film Snuff je bio prava misterija. Postojao je nagoveštaj da pravi ljudi umiru ispred kamere ni zbog čega drugog već da prestraše gledaoca. Publika koja je ušla u Narodno Pozorište na projekciju filma mogla je da vidi da nema nikakvih uvodnih slova, da je film sinhronizovan na engleski, kako bi im potkrepili verovanje da je film poreklom iz Južne Amerike.

Film je bio izuzetno jeftino i jadno snimljen. Bio je toliko jeftin i jadan film da njegov distributer (Monarch Releasing Corporation) četiri godine nije znao šta će biti sa njim, pa je film za to vreme hvatao prašinu u njegovom skladištu. Film, koji će tek naknadno biti nazvan Snuff, a koji je u vreme snimanja i pune četiri godine kasnije nosio naziv Slaughter, bio je jadnički pokušaj da se unovči neviđena popularnost oko ubistava koje je počinio Čarls Menson. Producenti filma Slaughter ovog puta su želeli da iskoriste smrt na filmu histeriju. Isekli su uvodna slova i izvršili novu montažu filma.

Film dostiže kulminaciju ubistvom. Nakon što se čuje poslednji krik žrtve čuje se glas režisera koji kaže cut. Sledeća scena zatim prikazuje studio sve zajedno sa glumcima koji su glumili u prethodnoj sceni. Režiser se zatim poverava prelepoj asistentici da je poslednja scena bila pravi dinamit i da se napalio zbog toga. Asistentica kaže da i ona isto oseća, pa par zatim odlazi u krevet. Ostali u studiju usmeravaju svoju pažnju na par u krevetu i nastavljaju da snimaju film. Kada devojka shvati da je snimaju počinje da se otima da bi se oslobodila. Režiser traži pomoć i jedan od članova ekipe poslušno hvata ruke devojke i spušta ih na krevet.

Režiser, imajući sad slobodne ruke, uzima nož korišćen u prethodnoj sceni i seče joj bluzu. Zatim uzima klješta i kida joj prst sa ruke. Kamerman, koji je bio u mogućnosti da snima kadrove neprekidne radnje u realnom vremenu i to iz više različitih uglova u kratkim rezovima i to samo s jednom kamerom(!), zumira na kraju njenu krvavu ruku. I dok se čuje jecaj devojke, vidi se električna testera kako joj odseca ruku. Režiser tada žestokim trzajem zabija devojci nož u stomak. Asistent režisera joj tada izvlači utrobu, a zatim unutrašnje organe i creva baca u vazduh. Slike se tada zamrzava, vidi se uvodni deo filmske trake koji služi za namotavanje filma, a onda mrak. Čuje se samo glas koji kaže: Sranje, ostali smo bez filma. Zatim se čuje drugi glas kako šapuće: Da li si sve snimio? – Da sve je snimljeno. – Idemo onda odavde. Do kraja se čuje samo zvuk disanja.

Naravno, ceo film je bila jedna obična prevara, međutim bilo je dosta lakovernih i naivnih koji su poverovali da je film stvaran (kao što su mnogi poverovali mnogo godina kasnije da je film slične tematike i sličnog (ne)kvaliteta Veštica iz Blera takođe stvaran). Pritisak javnosti da se pohvataju ubice bio je toliko jak da je okružni tužilac Menhetna morao da sazove konferenciju za štampu i izjavi kako je utvrdio da je ubistvo na filmu samo obična prevara i ništa drugo do jeftin filmski trik, i da veruje da je glumica živa i zdrava. Međutim, suočen sa nastavkom protesta i peticija, okružni tužilac je morao da pokrene istragu koja je trajala mesec dana, a završena je tako što je žrtva zločina sama došla u policiju na razgovor.

Producent filma je posle pretnji o debeloj novčanoj kazni javno priznao da nije stvarna žena ubijena već da su celu kontroverzu oko filma stvorili radi bolje prodaje karata.

Na kraju odgovora na ključno pitanje postoje li snuff filmovi nema. Radi boljeg upoznavanja sa fenomenom snaf filmova predlažem vam da pogledate filmove 8mm (1999), Veštica iz Blera (1999), Hardcore (1979), Dragnet (1969), Matador (1986), Mute Witness (1995), The Evolution Of Snuff (1976), Strange Days (1995)

* Kolumna originalno objavljena u Get on the Stage #9, maja 2003.

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime