21. marta je izašao dugo, veoma dugo i željno očekivani novi album pijanih Engleza i legendi Snuff. Iako je meni stigao neposredno pred zaključenje predhodnog broja, nisam želeo da pišem recenziju na brzinu, jer sam znao da svaki album Snuff-a donosi nešto novo i duboko skriveno. Nisam se prevario. Na prvo slušanje – nijedan hit. Mnogo sam se uplašio da li su se moji Snaffovci pomalo umorili ili je bio problem u meni, tek na svako sledeće slušanje album mi je postajao sve bolji i bolji i hitovi su počeli da se pojavljuju sami od sebe. Ubedljivo najbolja i najsnafskija pesma je uvodna Pixies, kao i Marbles. Iako je truba mnogo manje zastupljena nego na predhodnim albumima, posebno na predhodnom Tweet Tweet My Lovely, to nimalo ne umanjuje očigledan kvalitet ovog izdanja, dok je klavijatura mnogo bolje usnimljena nego na predhodnim ostvarenjima. Ovih letnjih dana, dok pišem ovu recenziju, Snuff ne vadim iz svog ce-de plejera, jer sam Duncan-ov vokal me oduševljava više od svega. Dakle, jedan od najboljih Snuff albuma, iako još uvek daleko od maestralnih izdanja Demmamussabebonk ili Snuff Said… Obavezno.
Fat Wreck Europe: Waldemarstr. 33., 10999 Berlin, Germany
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #4/5, septembra 2000.
