Staring Back – On

1

Za ovaj bend nisam čuo još od intervjua koji sam bio uradio pre tri godine, a priznajem da me je veoma zanimalo šta se dešava sa njima. Videvši recenzije novog albuma na internetu, tražio sam od Lobstera da mi pošalje disk, da bi se uverio u sve sjajne recenzije. Kada je stigao disk zadovoljstvo je zamenilo veliko razočarenje. Iako su na internetu svi govorili o drastičnom napretku benda (iskreno, jesu napredovali tehnički), teško ovo može da prismrdi odličnom Many Will Play. Staring Back je nekada zvučao dosta originalno, iako je imao tog Lifetime šmeka u melanholičnoj melodiji. Sada su se i oni u’vatili u kolo sa gomiletinom trend bendova, kakvi se prodaju na kile koliko ih ima na Lobsteru i sličnim etiketama. Zvuk je sada sporiji, o hardkoru nema ni govora, vokal je na granici da mu se najebem keve. Jedino su tekstovi zaista postali odlični, inteligentni, ali verujem da godine ipak moraju da utiču. Teme jesu standardne i oni možda na prvi pogled mogu da odbiju slušaoca, ali su me oduševili, jer nisu nimalo patetični, kako znaju da budu. Znam da postoji čitava scena koja forsira ovakve bendove, ali je i za moj ukus ovo previše mekano. Začudo, o produkciji mogu da kažem samo reči hvale. Poznati producent Cameron Webb je obavio čitav posao (što je neuobičajeno kada su emo bendovi u pitanju), tako da su stvari od početka bile pod njegovom kontrolom. Ukoliko ste ljubitelji bendova tipa Midtown i Lifetime, moguće je da će i Staring Back da vam se svidi, iako je, iskreno, ovo daleko njihov najlošiji album.

Lobster Records

* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #9, maja 2003.

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime