Strung Out. Skejt park, Beograd, 13. avgust 2011.

64

Najava za ovaj koncert od pre mesec dana me je veoma obradovala, pošto je Strung Out definitivno jedan od mojih omiljenih bendova. Nisam bio preterano oduševljen što će biti u sklopu takmičenja u ekstremnim sportovima, ali kad je džabe nemaš pravo da se buniš.

Ne znam zbog čega se uvek cimam da ću da kasnim, pa onda krenem ranije i smaram se do početka? Pošto je lokacija skejt parka jako zgodna, mesta za parking je bilo koliko hoćeš, ali smo za svaki slučaj parkirali na keju. Malo pešačenja i za koji minut smo stigli na mesto događaja, na kome su klinci sa skejtovima, rolerima i bmx-ovima bili u ogromnoj većini. Verovatno smo nas par ludaka koji smo došli na Strung Out bili poput padobranaca. Stigli smo nešto posle pola 11 i u tom momentu je počelo finale sa bmx-ovima. Par spektakularnih poteza je izmamilo ovacije prepunog gledališta, a ja nisam imao pojma ništa o satnici, nadajući se da će svirka uskoro početi. Ipak, kao i sve u Srbiji, sve, ali baš sve mora da kasni. Jebiga, neću da se poserem po organizatoru koji je, verujem, učinio sve što je mogao da sve protekne u najboljem redu. Okej, džabe ulaz pa nemam pravo da se bunim, jer me niko nije terao da dođem na vreme, zar ne?

Posle biciklista, došlo je do pauze, a već su izašli klinci sa rolerima, ali je potrajalo dobrih pola sata dok njihovo finale nije krenulo. Par momaka su me baš uduševili, naročito pobednik Kristijan Silađi koji je, barem mi se tako čini, rođen bez desne šake (upućeniji verovatno znaju pravu priču) koji je pobrao prave ovacije što od prisutne publike, što od drugara-kolega koji su ga zdušno podrili. Na kraju je poslednjim trikom podigao sve na noge i doveo atmosferu do usijanja.

Nažalost, posle ovoga još nije usledila svirka, već još pola sata smaranja sa drugom vrstom biciklista, pa onda još pola sata kretenisanja na dodeli nagrada. Dobrano sam se smorio, jer dva sata čekaš svirku, a posle ti baš i nije do nje. Po originalnom programu prvo su trebali da sviraju Blank File, ali zbog kašnjenja na binu odmah izlaze Strung Out. Da se ne uvrede Six Pack i Blank File koji su predviđeni za to veče da budu domaća podrška, ipak sam sa olakšanjem prihvatio da ih ove večeri ne gledam. Bio sam previše umoran i bezvoljan, jebeš ga, toliko su me zakucali ovi klinci i njihove vratolomije. Dakle, da ne kenjam dalje, na binu vrlo brzo izlaze Strung Out. Nema najave i sličnih zajebancija, odmah kreće Too Close Too See, za koju sam sto posto znao da će prvu svirati. Na prvu loptu sve mi je nekako čudno. Vokali prebudženi, čuju se skoro duplo jače od ostatka benda. Ne kažem da mi to puno smeta jer obojica ubijaju, pogotovo gitarista Rob Ramos, koji je zadužen za većinu bek vokala. Glavni čovek u bendu je Džejson Kruz i on je i večeras suvereno to dokazao. Nekima se nije svidelo njegovo povremeno vrištanje, ali ja sam bio oduševljen. Brblja sto na sat, ima odličan kontakt sa publikom, vrlo energično se ponaša, a glas ima za soma evra. U kombinaciji sa Ramosom je perfektno.
Međutim, kao što veče nije dobro počelo sa silnim kašnjenjem, tako je i na njihovom nastupu moralo da krene po lošem. Svirali su samo 40 minuta, ali pre nego što krenete da bacate otrovne stelice prema bendu i ogranizatoru, moram da kažem da je dobro da su i toliko svirali. Zašto? Bubnjar, Džordan Burns je došao u Beograd potpuno slomljen od bolesti, popio par tableta za jačanje imuniteta i hrabro i muški odlupao koliko je mogao. Prosuo je dve pegle u pauzama između pesama, ali jednostavno nije mogao više. U svakom slučaju, ogroman naklon i poštovanje što je ipak ispoštovao ljude koji su došli samo zbog njih.

Publika je uglavnom zabezeknuto blenula u pravcu pevača Džejsona, koji se trudio da razdrma publiku. Da li je razlog što je većinu publike činila ekipa koja je ipak došla prvenstveno da gleda ekstremne sportove, a pri tom nikad čula za Strung Out, ili je čekanje smorilo, ne znam iskreno. Ni sam nisam bio nešto usplahiren dok sam ih slušao. Set-listu su činile standardne stvari koje su ubacili i na zadnji best-off, spomenuću par: Mind Of My Own, Velvet Alley, Everyday, Here We Are, možda sam neku i preskočio. Na kraju je naravno odsvirana Matchbook.

Da mi je neko pre par meseci rekao da ću gledati Strung Out u Beogradu, ali samo 40 minuta, rekao bi mu da odjebe i da me ne zajebava, ali gledajući objektivno na okolnosti, ovo je vredelo videti. Bend je dao sve od sebe, koliko je mogao u tom momentu, pokazao da s pravom pripada samom vrhu američke punk rock scene, a ja mogu samo da se nadam da će sledeće njihovo gostovanje u našem glavnom gradu proći u daleko spektakularnijoj atmosferi, kakvu i zaslužuju.

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime