The Black Pacific – The Black Pacific

36

Kada je prošle godine osnivač i dugogodišnji frontmen benda Pennywise Džim Lindberg objavio da odlazi iz benda zbog kreativnih nesuglasica, svi su bili ubeđeni da će proći neko vreme dok ponovo ne čujemo za ovog čoveka. Ipak, nije mirovao i ubrzo je osnovao novi bend The Black Pacific. U početku su bile šture informacije, niko u principu nije ni znao kakav bend je u pitanju. Džim je prvo govorio da je skroz različit u odnosu na Pennywise, kako je imao kreativnu slobodu, bla, bla, bla. Već u prvim taktovima je jasno da je ovaj čovek nastavio tačno tamo gde se ukopao u prethodnom bendu, svima nama dragom. Pennywise nastavljaju sa Zolijem i koliko god ne mogu da smislim tog čoveka, mislim da će ta promena iskobeljati bend iz mulja toliko debelog da se ništa ne nazire. Ali, da se vratim The Black Pacific-u, koji su predmet ove pisanije. Na prvo slušanje pljunuti Pennywise sa zadnja dva albuma, pevanje identično, ista produkcija, isti zvuci gitare, ali sa jednom velikom razlikom: ove pesme se nikad ne bi našle na nekom Pennywise albumu jer nisu dovoljno dobre. Pardon, prosečne su. Slušao sam ovaj album ne znam ni sam koliko puta, čitavu nedelju sam vrteo samo ovo, jer svi koji su me upoznali znaju da itekako volim Pennywise, da strašno poštujem taj bend… Da ne balavim dalje, Džimu sam dao fore kao nikom do sada. Ali ne vredi. Samo jedna reč je dovoljna da opiše njihov debi album: prosek, i to debeo. Stvarno sam mnogo više očekivao od Džima, ali kad on već u prvoj pesmi i dalje vrti istu ploču – I thought I was using the system but the system was using me – teško je odoleti da ne prebaciš na neku drugu muziku. Melodije su sporije u odnosu na Pennywise, ne nedostaje ih, ima i jako dobrih, ali većinu zvuče isprani Penivajz rifovi koji su se reciklirali u poslednjoj deceniji. Zračak inventivnosti u moru prosečnosti je fenomenalna Living With Ghosts koja se malo distancira od klasičnog Lindbergovog opusa, nudeći veoma atmosferičan refren. Ono što je apsolutno bez premca u kalifornijskom skejtu panku jeste izuzetan Džimov vokal. Tu nema rasprave. Čovek ubija kako peva i savršen je za ovakav žanr muzike. Problem leži što nije (više) preterano zanimljiv kao tekstopisac ili muzikant. Verujem da će se koplja lomiti oko ovog izdanja, mišljenja sučeljavati, neko će reći da sam se nalupetao, neko će se složiti, ali bilo kako bilo, ostaće utisak da su kreativne nesuglasice, pomenute pri početku recenzije samo maska koja je navučena da ne bi palja ljaga na bend besprekorne reputacije. Očigledno je da Lindberg ide u jednom pravcu i mi samo možemo da se nadamo da će sledeći The Black Pacific biti daleko bolji. Sa druge strane, Pennywise ima drugu šansu i priliku za novi početak sa pevačem koji je ispisao zlatne stranice melodičnog hardkora, bez obzira šta mi mislili o njemu. Na kraju ću ipak svima preporučiti da preslušate The Black Pacific, jer dugogodišnji staž na kalifornijskoj melo sceni Džima Lindberga to svakako zaslužuje. Možda je bolje da očekivanja spustite na najniži nivo, jer će vam u tom slučaju biti prijatnije slušanje, a razočarenje unapred zakopano.

Side One Dummy Records
www.sideonedummy.com
www.myspace.com/blackpacific

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime