The Gaslight Anthem – Handwritten

52

U mnogim intervjuima koje je pevač benda Brajan Falan dao u promociji novog albuma svog benda The Gaslight Anthem, on je govorio o konceptima i poreklu pesama, pre nego što je nemušto naveo i da je san svakog benda da napravi taj jedan album po kom će ostati upamćeni. Ta nezasita želja da se napravi savršeno parče popularne kulture koje će opstati i u narednim decenijama je ono što je naoružalo Falona i ostatak benda tokom pisanja i snimanja albuma Handwritten, čak iako nije bio siguran da li je u njemu ostalo materijala za dobru pesmu, a kamoli za savršeno izdanje. Ipak, nakon što je bend napisao uvodnu pesmu 45, sumnja je nestala i bend je ponovo rasplamsao svoju kreativnu glad.

Nema sumnje da je ovo inspirativna priča za mnoge mlade bendove u krizi, ali Falon se ili pravi blesav ili nije primetio jednu jako bitnu stvar: The Gaslight Anthem su već napravili taj jedan album po kome su ostali upamćeni, The ’59 Sound iz 2008. godine, koji je govorio o malom gradiću i ljubavima i požudama običnih ljudi. Taj album mi je gotovo nepristojno privlačan, klasik od početka do kraja. Ipak, napraviti tako dobar album već na samom početku karijere je blagoslov i kletva istovremeno. Mnogi kritičari su ih digli u nebesa i u vreme velike krize kreativnosti na svetskoj rokenrol sceni, oni su predstavljeni kao neka vrsta spasilaca muzike koji trebaju da sve ostale usmere u pravom smeru. Kada si u takvoj situaciji, u kom smeru onda tvoj bend treba da ide na sledećem albumu? Naravno, krenu onda one čuvene misli o razočarenju i mnogi se već tu spotaknu. Bend se nije spotakao, već popeo za nekoliko stepenika više sa svojim sledećim ostvarenjem, apsolutno genijalnim albumom American Slang iz 2010. o kome sam već pisao na stranicama ovog fanzina.

Sve ovo zajedno čini Handwritten najkritičnijim momentom u karijeri benda. Falonovo priznanje da nije siguran da li u njemu ima snage i kreativnosti za još pesama je možda i priznanje da je sumnjao u kom smeru bend treba da ide u budućnosti. I da li uopšte i može da ide nekuda. I šta se na kraju desilo? Falon i bend su odigrali siguricu, tek pomalo proširivši zvuk, ali ne nudeći ništa previše novog od onoga što su postigli na American Slang. Još od tog albuma počeli su postepeno da se odaljavaju od svojih punk rock korena i da se sve više približavaju klasičnom rok zvuku. Manje zaraznih refrena, ali zato ima daleko više gitarskih rifova. Pored očitih uticaja Brusa Springstina i Toma Petija, ovde ima dosta posvete i The Byrdsima (Here Comes My Man mi se čini kao tekstualna posveta Byrdsovoj Here Comes My Girl).

Šta sam još primetio? Ogromnu razliku u produkciji. Na ovom albumu su radili sa Brendanom O’ Brajenom, koji je radio sa strašnim bendovima poput Pearl Jam, pa i ne čudi da su ga izabrali. Kažem, sigurica. Ipak, ono što na papiru izgleda kao prirodan izbor, u praksi nekad i ne deluje savršeno. Meni je zvuk malo debeo, sve mi je prenaglašeno, od jačine bubnjeva, tona gitara, do oštrine vokala. Upravo ono što savršeno leži zvuku Pearl Jama, ovde je nekako trapavo i veštački, poput teških čizama, pa je u drugom delu albuma zvuk počeo da se vuče, naročito na onim pesama koje imaju depresivnu i letargičnu atmosferu.

Upravo u ovom pasusu možda i leži ključna stvar koju imam problem sa ovim albumom. Produkcija je samo naglasila mane albuma, najviše one u kojima je bend ipak više sputan svojim uticajima nego inspirisan njima. Biloxi Parish i Too Much Blood pate od zvuka roka sedamdesetih. Sa druge strane, ništa od ovoga ne govori u prilog da je Handwritten na kraju krajeva album u kome sam uživao, a na par mesta je i izvanredan, dosezajući visine svojih prethodnika. To je recimo sjajna Mae, koja se već izdvaja po svom klasičnom Gaslight Anthem zvuku.

Na kraju recenzije se ključno pitanje samo nameće: da li je Handwritten zvuk koji je bend prirodno usvojio ili ga je nasilno stvorio da bi se udaljio od zvuka prošlih albuma? Za one koji su slušali album i kojima se isti veoma dopada, pitanje je potpuno nebitno. Ali za one koji imaju neodređen osećaj da albumu nešto strašno bitno fali, pitanje je sasvim na mestu. Ja bih lično najviše voleo kad bi bend najzad shvatio da su taj jedan album već napisali i nema nikakvog razloga da tako nešto ne ponove.

Mercury Records
www.mercuryrecords.com
www.thegaslightanthem.com

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime