The Haunted – Exit Wounds

36

Seća li se neko od vas par prethodnih albuma švedskog treš metal benda The Haunted? Ili barem poslednjeg The Unseen? Kurac se sećate, jer su takav krš da je bilo tužno gledati slavan bend koji se tako srozao. Ali, mazohistički, ja uvek njihov novi album čekam sa nestrpljenjem nadajući se da će se vratiti stazama stare slave. I konačno sam dočekao!

Mnogo lepih noviteta (ili stariteta bolje reći) se desilo uoči ovog albuma. Bend je očigledno napustio krajnje kretensku fazu eksperimentisanja sa poslednjih par izdanja i vratio se starom dobrom proverenom konceptu: gomila agresivnih melodičnih rifova, sjajan vokal i brutalno dobra produkcija. Drugo, promena postave je učinila da se dese stvari koje sam nabrojao. U bend se vratio pevač Marko sa kultnog Made Me Do It iz 2000. što je doprinelo da se atmosfera sa tog albuma itekako oseti. Već na prve taktove uvodne pesme ćete videti i čuti da su se stvari vratile na svoje mesto. Okej, da ovde odmah stanem sa euforijom i odmah kažem da ne možete očekivati neko remek-delo, ali album je logičan nastavak onoga što su radili početkom milenijuma.

Mračni, ali izuzetno melodični rifovi nisu njihov patent, ali su im definitivno zaštitni znak. Ovde je melodija pojačana do maksimuma, što meni naravno uvek prija. Nisu samo ritam gitare donosilac melodije, već su one pozadinske solaže donele neverovatnu punost zvučne slike. Gomila slojeva gitara ponekad zvuče gotovo kao klavijature, koliko su u dobroj harmoniji. Atmosfera nije toliko mračna koliko bi očekivali, već jako podseća na muziku kakva je bila na početku devedesetih, sa gomilom vrlo zanimljivih melodija, solaža i prelaza.

The Haunted nisu išli proverenom stazom brzih pesama, već su nam dali sjajan koktel furiozno brzih treš pesama, pomešanih sa nekoliko remek-dela u sporijem tempu. Mene je začudilo da su mi više prijali ti sporiji momenti, jer se tu pokazuje sav briljantan talenat benda. U brzim pesmama je naglasak na energiji i sirovosti, što je fantastično, ali u sporijim do naglaska dolazi odlična atmosfera, koja od melanholije do očajnosti prelazi u sekundi. Vrlo zanimljiv koncept koji stari fanovi itekako poznaju.

Kako album odmiče, tako vam je jasnije da je bend uspeo u svojoj nameri. Ovaj album će se itekako slušati i slušati. Treš metal zver je puštena iz kaveza i sad su granice neograničene! Ovih dana sam se trovao sa ovim albumom i još uvek pronalazim gomilu toga novog sa svakim novim slušanjem. Da li su u pitanju rifovi ili neverovatna količina solaža, sasvim je nebitno. Uvek iskoči neki momenat zbog kog album puštam na repeat.

Većina pravih fanova ovog benda će se zapitati zašto je bend uopšte i napuštao tako dobar koncept koji ih je krasio i koji im itekako leži? Ja iskreno ne znam, jer se u mnogobrojnim eksperimentima koje su pokušavali zaista nisu snašli. Niti je prijalo njima, niti je prijalo nama. Sada smo konačno dobili pravog pevača koji se odlično snalazi, koji ima daleko prijemčiviji glas za surovost treš metala, dobili smo ponovo melodije koje imaju smisla, dobili smo većinu albuma koji rastura i na kraju krajeva dobili smo album koji gotovo da nema loš momenat.

O tim lošijim momentima iskreno ne bih, jer bih samo nepotrebno pričao. Možda će neki metal manijaci napisati čitav esej o tome, ali ja ne želim da se na kraju poserem po nečemu što mi je donelo itekako finih momenata ovih dana. Ako ste ovaj bend voleli, pa ih oterali u pizdu materinu na par poslednjih albuma i zaboravili na njih, skinite paučinu sa starih ploča, spremite uši i zvučnike i prepustite se avanturi. Ovo je, u iščekivanju novog At The Gates i In Flames jedan od jačih metal aduta ove godine.

 

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime