The Peepshows – Refuge For Degenerates

2

Burning Heart se posle nekoliko pomalo sušnih godina vraća kvalitetnoj muzici. Etiketa koja je nekada bila poznata po najboljoj evropskoj melodiji, danas je rame uz rame sa epitaphom najbolja svetska underground etiketa. Prelep omot novog albuma skandinavskih rokera The Peepshows, sjajna produkcija, pogotovo vokala (delo Nikole Šarčevića) i nadasve prijatna muzika su stvari koje su mi upale odmah u oči. Od prvog akorda vam je jasno da ovo nije običan rock album. Možda su izjave Nicke Andersona da je ovo najbolji rokenrol album koji je ikada izašao iz Švedske malo preterane, ali da je u vrhu to je sasvim sigurno. Verovatno da bendu itekako prijaju ove reči, jer je uticaj Hellacoptersa itekako velik. Ako imate priliku da album slušate na nekim izuzetnim zvučnicima, ostaćete zapanjeni kako se gitare čuju. Gostovanje Nikole Šarčevića na albumu u uvodnoj In The Dirt nije marketinški ili kozmetički potez: njegov maestralni vokal se potpuno uklopio u čitav fazon. Teško je izdvajati dobre pesme na ovako dobrom albumu, ali ako se palite na klavir, onda će vas oduvati deseta Where The Roads Have No End, koja me podseća na melanholične radove Nick Cave-a. Možda najinteresantniji podatak koji vam mogu dati u vezi produkcije je da ju je radio Mieszko Talarczyk, čovek poznat poznat po radu za grajnderima Nazum. Produkcija vokala, koju je radio Nikola Šarčević, je uspela da uhvati tamnu stranu melanholije i dočara nam ono što su The Peepshows ustvari hteli da nam kažu. Ako kažem još neku reč ispašću smešan, jer reči ne mogu da opišu lepotu muzike švedskih majstore. Apsolutna esencija.

Burning Heart Records

* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #9, maja 2003.

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime