Unison – Sunday Neurosis

57

Novi album za beogradski Unison. Pre nego što sam se dočepao ovog izdanja, neki likovi sa beogradske hardcore scene su mi uporno govorili kako se radi o metalu, ali ipak veoma dobrom. Ja sam ipak više naklonjen panku, pa sam sa velikim podozrenjem primio ovu vest, ali sam posle više neprospavanih noći odlučio da kupim ovaj disk i sam se uverim u ove priče. Disk sam nabavio na festivalu koji je održan kao benefit skate parku i cena mu je bila veoma popularna (5 DM), tako da svima preporučujem da kupe i naravno overe ovo izdanje. Za razliku od predhodnih izdanja koja su izdavali za FUR ili za Marka Koraća, ovo su sami izdali, što bi anarhisti rekli DIY izdanje, ali ipak pod etiketom We’re In This Alone Records. Omot je urađen na recikliranom papiru, koji je veoma nekvalitetan i jako tanak, tako da ne vidim neku svrhu štampanja na istom, ali neki stalno žele da vode računa o životnoj sredini, pa… Knjižica sadrži samo tekstove, pa mi izgleda pomalo prazno, ali kad neko hoće da se pravi pametan i ne stavi slike benda onda nek’ se pravi pametan. Ja jednostavno ne volim takav tip dizajniranja jer se uopšte ne iskorištava prostor, a i sama ideja je totalno otrcana. OK, toliko o nekim tehničkim stvarima, a sada da pređem na recenziranje samog albuma. Na disku se nalazi 18 pesama u ukupnom trajanju od 52 minuta, što je zaista veoma pohvalno za jedan HC album. Svima je poznato da je u bendu došlo do promene u postavi, tako da su prvih 6 pesama snimili u sadašnjoj postavi (Vuk – gitara, Srđan – bas, Vojin – bubnjevi i Miloš – vokal) i to u studiju radio Novog Sada, negde krajem oktobra i početkom novembra ’99, dok su ostatak materijala snimili u postavi sa Kuzmanom (bubnjevi) i Pandžom (bas) u studiju Kazablanka avgusta ’98. Moram da priznam da sam primetio neke male razlike u vokalu u tih prvih šest pesama i u drugih dvanaest, ali čini mi se da je to čisto s neke tehničke strane, a ne što je Miloš (možda) promenio fazon pevanja. Dakle, album u principu i jeste metal, ali sa dosta upliva u old school, sa veoma brzim delovima i pankerskim rifovima. Ono što me zaista oduševljava jesu sporiji delovi, koji pomalo vuku na neku psihodeliju, ali se savršeno uklapaju u celu svirku. Pevanje je jedino što mi pomalo smeta, jer Miloš se ponekad preterano dernja, ali koga je uopšte briga za moje mišljenje?! Tekstovi su preterano filozofski, tako da ih je dosta teško shvatiti, ali što se mene tiče to nije nikakva zamerka, naprotiv to je za mene veliki plus, jer sam svakim sledećim slušanjem albuma provaljivao neke nove dobre momente. Kao najbolje pesme bih izdvojio naslovnu Sunday Neurosis, zatim Just Shut Up, Freedom?, Daughter i poslednju The Dead. Najbolji tekst ima pesma 17.08.1987. koja je posvećena ocu pevača koji je na taj dan poginuo u saobraćajnoj nesreći. Šta da vam kažem na kraju, sem da obavezno nabavite ovo izdanje i sami se uverite da i u ovoj zemlji mogu da se rade jako kvalitetni albumi.

Milosh Stoshich, Ustanichka 154, 11000 Beograd, Yugoslavia.

* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #4/5, septembra 2000.

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime