Vision

83

visionPočelo je prilično naivno. Četiri besna klinca složila su se 1986. da je HC sceni potreban udarac u bulju. S tim obeležjem, četiri lika iz Bridgewatera (NJ) Dave Franklin (vokal), Pete Ventantonio (gitara), Brian Boucher (bubnjevi) i Garrett O’ Brien (bas) osnovali su Neurotic Impulse. Svirajući uglavnom za straight edge klince iz New Jerseya, ovi momci stvaraju svoju malu ekipu koja ih prati po svirkama. Snimaju demo koji je obuhvatao i himnu Dawn Straight.

Nedugo zatim, bend je odabrao gitaristu Sean Brazela i promenio ime u Vision, u duhu pozitivizma, optimizma i afirmacije za šta su se svi članovi benda zalagali. Vision je snimio istoimeni debi EP 1987, koga odlikuju perfektna svirka, HC brzina sa melodičnim deonicama u stilu Dag Nasty. Pesme poput Friend i Snap pokazuju zrelost benda, dok vanvremenska You And I ostaje omiljena kod fanova čak i nakon deset godina.

U septembru 1987. Garrett, Brian i Sean su odlučili da nastave svoje napredovanje u mirnijem pravcu alternativne muzike, prateći komercijalni zvuk. Dave je ostao sam, pošto je još uvek bio odan žestini hardcore svirke. Pošto su već osnovali Vision i imali prvi snimak i dosta opreme, Dave je odlučio da nastavi sa sviranjem u Visionu kako je god mogao.

Sreća se nasmešila Dave-u bez ustezanja. Lokalni korovci Chris McGill (bas) i Pete Tabbot (gitara) imali su istu viziju muzike kao i Dave. To je bila žestoka, jaka, brza, melodična i inteligentna muzika u isto vreme. Chris i Pete su se udružili sa Dejvom i odmah su se pojavila 3 hita. Profesionalni skejter i povremeni bubnjar Derek Rinaldi upotpunio je celu sliku. Ali, ubrzo se pokazalo da Derekove obaveze prema skejtovanju oduzimaju previše vremena i bendu je bio potreban novi bubnjar. Samo tri nedelje pre njihovog prvog velikog nastupa kao predgrupa Exploitedu u Trentonu (NJ), Vision je pronašao bubnjara u Matt Rigu. Kao manijak, Mett zvani čudo je vežbao Vision pesme danima i bend je imao solidnu postavu za godine koje dolaze. Izgubili su malo vremena na snimanju svog probojnog EP-a, vešto nazvanog Undiscovered. EP Undiscovered je bio neverovatno dobro prihvaćen od hardcore scene i fanova (prodavši svih 1700 ploča, od toga 100 na zelenom vinilu). Snimak nije pokazivao samo talenat grupe za pisanje pesmica koje lako ulaze u uši, nego je dokazao koliko su uticaji na Vision bili različiti. Pseudotematska pesma ovog benda Vision odlikuje se melodičnim gitarama i ska/rege ritmovima. Hopefully i The Only One postali su prava manija, potvrđujući da će jedan od zaštitnih znakova grupe biti svakako brzi rifovi sa ubitačnim prekidima. Falling Apart momentalno je postao favorit publike sa svojim melodičnim deonicama i neodoljivim horskim pevanjem. Mada se EP Undiscovered nije rasprostirao nadaleko i naširoko, njegov uspeh je bio veliki. Taj snimak je dobio sjajne kritike u brojnim fanzinima i Vision je uskoro svirao svakog vikenda za uvek raspoloženu masu. U proleće 1988. bend je krenuo na turneju sa Instead (O.C. hardcore) i svirali su na Srednjem Zapadu i severoistoku sa njima. Turneja je jako dobro prošla i Vision su uskoro postali labelmates sa Instead, jer su potpisali za kalifornijski Nemesis Records. Prvi album Visiona In The Blink Of An Eye je bio snimljen u septembru 1989. Ovaj album je stvarno bio nastavak predhodnog izdanja, sa vratolomnom brzinom, mosh delovima, stalnim horskim pevanjem i promenama tempa na kraju. Vision je ispoljio neobičnu sposobnost da niže jednu za drugom pesme koje su bile naizmenično i brutalne i lagane, a da ne promaše ni jedan jedini udarac. Ali, osim žestine muzike, pesme su bile duboko lične sa njihovim srceparajućim stihovima o prijateljstvu, odgovornosti i ponosu (ko je spomenuo emocore?!). In The Blink Of An Eye se dobro prodavao, ostajući najbolje prodavani album Nemesis Recordsa narednih nekoliko godina. Podstaknuti ovim izdanjem, Vision pripremaju svoju prvu američku turneju za leto ’89. ali na samom početku turneje, samo nekoliko dana nakon početka, promoter Johnny Stiff je izjavio da su zbog navodnog bad touring summer, samo dva koncerta osigurana. Nakon što su potrošili znatnu količinu novca na merčandajz, kao i svoje dragoceno vreme, članovi benda su se osećali bedno. Jedan zračak nade, ipak je bio nastup sa 24-7 Spyz sledeće nedelje u Trentonskom City Gardensu. Pred 600 prisutnih Vision je skoro prodao svu robu – ne samo što su zaradili više nego što su uložili, već su, što je mnogo važnije, pokazali publici kakvi su ustvari. Kad su završili sa sviranjem naelektrisana masa je urlala i tražila još. Organizator giga je hteo da prekine Visionovih pet minuta slave, tako što je pokušao da im isključi struju… ali bend je i dalje svirao. Uprkos neuspehu propale turneje, Vision nastavlja da svira gde god i kad god je moguće, sve to za vreme dok su pisali pesme za svoj drugi album. U međuvremenu, Nemesis Records ih je odveo avionom u Kaliforniju u njihovu prvu posetu Zapadnoj obali. Putovali su tamo sa svojim dugogodišnjim prijateljima iz New Yorka, Sick Of It All i Killing Time, zbog HC događaja iz kog će se izroditi EP East Meets West. Ovaj hardcore klasik je izašao za Nemesis i na njemu se nalazila live verzija Visionove pesme Animosity Overkill. Sa uobičajenim izlaganjem u fanzinima i magazinima kao što su Trasher, Flipside i Maximum RNR. Ustvari Trasher je bio toliko oduševljen Visionovim zvukom da ih je 1990 predstavio na svom izdanju Skate Rock Vol. 7. Visionov drugi album Just Short Of Living koji bi postao eufemizam za bend s obzirom na njihove buduće teškoće oko naziva albuma. Izašao je 1992. za Criminal Records i karakterišu ga složeniji rifovi, čvršća produkcija i nešto veseliji tekstovi. Bend je muzički sazreo i to se videlo u baladama i određenom odnosu među muzičarima. Iako sličan predhodnim izdanjima Visiona u tom spoju žestine, jačine i melodične osetljivosti, ovaj album je za bend bio odstupanje od uobičajenog načina sviranja zbog svog mračnijeg zvuka i više zemaljskih poruka. Da bi pokazali dubinu novih pesama uživo, Vision su doveli drugog gitaristu Vin Villaneuva da bi doprineo silini i harmoniji. Nedugo zatim Vin (u nemogućnosti da ide na turneju) bio je zamenjen gitaristom Tim Glombom i bend se onda prikačio filadelfijskom Dandelionu na 21-dnevni letnji izlet. Ali Vision je doživeo još jedan veliki peh kada je Criminal Records upao u finansijske poteškoće i prestao da reže ploče albuma Just Short Of Living. Zbog toga je samo 1000 primeraka ovog albuma dospelo do ruku slušalaca. I pored toga, dugogodišnji basista Chris McGill je napustio bend na kraju turneje, navodeći međusobne razlike, ali je zamenjen lokalnim basistom Johnom Longom. Slom Visionovog lejbla nije bio potpun sa Just Short Of Living. Criminal Records nije samo prekinuo sa štampanjem svih izdanja, već je i otežao bendu da se oslobodi ugovora na četiri godine. Tako, Criminal Records nije izdavao niti davao u promet Visionove albume, dok god momci nisu bili slobodni da pređu na druge etikete. Iako su imali pune ruke posla u studiju, iako bend da dobije izdanje na policama u muzičkim prodavnicama, momci nastavljaju da prave svirke i da pišu pesme. Posle nekoliko godina Vision je dobio bitku i zatražio novi ugovor. Corupted Image Records, baziran u Launcasteru (PA), je bio u kontaktu sa Visionom neko vreme i odmah je iskoristio priliku da radi sa njima u izdavanju njihovog novog materijala. Njihovo (mislim na C.I.R.) nastojanje bilo je da ponovo izdaju Visionov klasik iz 1988. Undiscovered na početku 1996. Sa sedmogodišnjim netaknutim jezgrom Dave, Pete i Matt, Vision je onda odabrao dugogodišnjeg prijatelja Paula Famulu za gitaristu i Nata Glucka bubnjara iz Strenght 691. Vision nije gubio vreme, već je otišao u studio i snimio novi EP One And The Same za Cor. Records. Ovaj snimak sa četiri pesme je označio povratak poznatijem Visonovom starijem zvuku, sa dodatkom horskog pevanja. Pesme kao što su Folk Hero i naslovna vratile su ih sjajnim danima HC-a srednjih i kasnih osamdesetih, dok su pesme Disguise i No Mistake začinjene pop pankom i metalom ne gubeći karakteristike Visionovog zvuka. Za vreme njihove probe u studiju Vision su izbacili dve stvari koje su naknadno objavili na dvema kompilacijama. The World Still Won’t Listen (Tribute to Smiths) za Too Damn Hype Records i Let’s Try Something Newer koja je izašla za 10″ EP na Corrupted Image Records. Sa dva izdanja koja su bila u prodaji (naravno, prodavali su ih i na svirkama) Vision je počeo da pravi redovnije gigove stičući tako nove i vraćajući stare fanove. Kada je Nate Gluck napustio bend zbog nemogućnosti sviranja u dva benda (njegov matični bend je Ensign) krajem ’96, originalni gitarista Visiona Sean Brazel nestrpljivo se ponovo spojio sa masom devet godina nakon raspada benda, ali ovog puta kao basista. U proleće ’97 Corrupted Image Records izdaje One And The Same maxi-CD sa 14 pesama, koji sadrži 8 pesama sa predhodna dva C.I.R. 7″, dve obrade, tri live pesme snimljene u CBGB-u i originalnu neobjavljenu verziju What’s Inside, snimljenu za Undiscovered. Može se reći da je za 10 godina Vision napravio pun krug i muzički i interni. Sreća se još jednom nasmešila Visionu kada je Cargo Music, koji je nasledio prava Nemesisa da izdaje In The Blink… kontaktirao bend sa ponudom da izdaju njihov klasik iz ’89 na disku i vinilu. Pored dogovora pojavila se mogućnost za dalju saradnju na celom novom materijalu. Izdanje In The Blink… se pojavilo u prodaji u leto 1997. pod etiketom Tacklebox Recordsa, koja je neka od potkuća Cargo Musica. Vision je onda snimao u poznatom Track East studiju u New Jerseyu izbacivši hrpu novih pesama. Sa svojim trećim albumom, koji je taman trebalo da krene u prodaju, Vision kontaktiraju svoje dugogodišnje prijatelje uz Agnostic Fronta, koji su se upravo u tom momentu ponovo okupili posle dugogodišnje pauze. Američka i evropska turneja su uskoro bile odrađene i Vision se pojavio zajedno sa Agnostic Frontom pred uvek zbijenom masom. Nakon 10 godina teškog rada, Vision su ponovo bili predstavljeni hiljadama fanova sa obe strane Atlantika u novembru i decembru 1997. Visionov poslednji album The Kids Still Have A Lot To Say je izdat u januaru 1998. za Cargo’s Grilled Cheese Records. U potvrdu svom novom albumu, Vision nastavljaju sa sjajnim turnejama kako u SAD tako i Evropi, gde su nastupali sa The Bouncing Souls i H20. The Kids Still… se dokazao kao maksimalno ostvarenje benda i to je bio njihov prvi album posle šest godina. Pljuštale su fantastične recenzije u najvećim svetskim fanzinima tipa Maximum RNR i Flipside i veoma se dobro prodavao svuda gde god su Vision nastupali. Bend je definitivno vratio žestinu osamdesetih na severnoameričku i evropsku hardcore scenu. Nažalost, druga promena postave desila kada je Sean bio prinuđen da napusti Vision da bi podizao svog novorođenog sina. Todd Hamilton, koji je svirao u WarZone ga je ubrzo zamenio i bend je imao novu, podjednako moćnu postavu. Sa odlučnošću i strašću, Vision su krenuli napred spremajući se za svoje novo izdanje koje se očekuje za koji mesec.

* Kolumna originalno objavljena u Get on the Stage #3, marta 2000.

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime