Termin supergrupa je bio praktično nepoznata stvar na punk rock sceni donedavno, a sada su počeli da se pojavljuju kao pečurke posle kiše. Međutim, za nas slušaoce, fanove, obožavaoce, to je mač sa dve oštrice. Prvo se naložiš kad čuješ koja ekipa se okupila, a onda kad čuješ, svidi ti se možda jedna-dve pesme. Slušaš plafon nedelju dana i obrišeš ili ostaviš u folderu jednom i nikad više. Jebeš ga, bar su moja iskustva bila do sada. E, red je da se i ta neugodna tradicija sruši.
A Vulture Wake je bend koji odiše svežinom devedesetih, koliko god to kontradiktorno zvučalo. Ovo nimalo ne čudi, jer su članovi benda bili (ili su još uvek) u samom kremu najkvalitetnijih bendova američke pank rok scene. Zamisli da u mikser ubaciš takve likove kao što su: Čed Prajs (ALL / Drag The River), Šon Selers (Good Riddance / The Real Mackenzies), Džoi Raposo (RKL / Lagwagon) i Brendon Lendelijuš (The Mag Seven / Authority Zero). Ekipa se složila negde 2016. godine kada je Brendon poslao par instrumentalnih demosa Čedu da presluša, a usput ga pitao da li bi hteo da se pridruži njemu i Šonu. Čed je nakon toga počeo da radi na tekstovima i melodiji, i obrisi novog benda su počeli da se pojavljuju. Kako im je falio basista, Šon Selers je potražio ortaka sa kojim je svirao u The Real McKenzies – Džoi Raposo. Džo je pristao bez da je čuo demo snimke. Sledećih par meseci su mejlovima razmenjivali materijal, što u današnje doba video poziva i ne predstavlja neki problem (nekad su bile veze na daljinu, a danas bendovi). Trojka (Čed, Šon i Džoi) je otputovala do Brendonovog rodnog mesta Amarila, u Teksasu, gde su počeli zajedno da rade na deset pesama. Za dva dana su spičkali demo snimak i počeli da organizuju svirke.
Sve ovo zvuči super, jer je ekipa preiskusna i ima brdo ovakvih albuma iza sebe. Ono što je super je što je svako doneo svoja iskustva, izmešao i doneo nešto osvežavajuće. Očigledno im je svima to trebalo. Melodija je zarazna, utegnuta i tehnički savršeno odsvirana. Različitost uticaja je možda očiglednija ako ste fanovi bendova iz kojih originalno potičnu momci, ali generalno to i nije toliko bitno. Meni je ovo baš totalno ličan, energetičan, na momente prilično dobro odsviran album, sa izuzetno jakim osećajem za melodijom. Možda su prvih par pesama bolje jer sam ih duže slušao (bend ih puštao na strim nedeljama pre izlaska albuma). Ipak, čitav album lepo zvuči kao celina i nisam osetio da nakon desetak slušanja neku mogu da izvučem kao ponajbolju. Svaki put mi je neka druga pesma bila zanimljivija i interesantne momente sam otkrivao svakim sledećim slušanjem. Najbolji primer najrazličitijih uticaja je impresivna šesta J.I.B. gde imamo gotovo metal početak, a onda All/Descendents/Good Riddance samo kreće da isplivava sa svih strana. Gotovo genijalno.
Produkcija je više nego dobra, naročito ako volite stil Džejsona Livermora, iako će se sad sigurno javiti neki od vas, žaleći se na povremeno plastičan zvuk koji neguju moderni kalifornijski bendovi. Ja to nisam primetio u ovom slučaju, ali bolje mi je da se odmah ogradim, jer sam studio video jednom u životu, pa moje mišljenje u tom odseku i nije previše relevantno. Ustvari, mislim da je u današnje doba malo i deplasirano da pričamo o produkciji, jer manje više svi bendovi zvuče jako dobro i prošlo je doba kada su produkcije bile totalni krš.
Ako voliš bendove sa Bird Attack Records, onda sigurno znaš šta da očekuješ. Deset izrazito melodičnih pesama će te sigurno podsetiti na zlatno doba melodije devedesetih i pokazati da ovaj žanr još uvek ima šta da pokaže.
Bird Attack Records
https://birdattackrecords.bandcamp.com
