Whippersnapper – The Long Walk

59

Hm, hm. Lobster Records je kuća koja me je toliko zaintrigirala da to nije normalno. U svim recenzijama njihovih izdanja na internetu sam pročitao da izdaju isključivo melodične bendove i ja sam normalno oma tražio neka izdanja. Posle par meseci cimanja i džedženja čekajući, stiže mi paket i ja sav srećan stadoh slušati prvi bend. Whippersnapper su mogli da nađu i kraće ime, ali to nije predmet rasprave, pardon recenzije. Jeste, u pitanju je melodija, ali daleko je ona od Kalifornije, možda se našla negde na pola puta, ili je jednostavno zalutala u severnije krajeve Američkog kontinenta. Zašto severnije? Pa zato što sam slušajući sve ove nezavisne bendove provalio da oko Sijetla i posebno u Kanadi iz dana u dan niču bendovi koji sviraju melodiju na neki emo način. Dobro, ovi momci nisu iz Kanade, već iz sunčane Kalifornije, ali su tamo definitivno zalutali. Okej, malo sam preterao, jer bend zaista nije loš. Čak bih rekao da postaju jedna od mojih velikih nada. U dvanaest pesama Whippersnapper nam daruju sjajan spoj melodičnog pop panka sa emom i alternativom, kao kada bi Pearl Jam svirao pank. Tekstovi su, međutim, čista klasika, već milijardu puta viđeni emo, riba ga ostavila, on tuguje, on pije, ona je našla drugog, taj drugi je šutne, onda ona tuguje, a ovaj prvi je neće, pa se onda on premišlja i razmišlja šta će da radi, pa mu ona padne u naručje, da bi je onda on šutn’o, jer je naš’o bolju i tako u nedogled… Jebiga, mogli su da budu malo originalniji, ali šta ćeš, kad je tuga pregolema (Ej živote, varalice stara…). Za kraj, ko je u bedaku ili nešto slično neka presluša ovo i biće mu još gore.

Lobster Records: P.O. Box 1473, Santa Barbara, CA 93102, USA.

* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #4/5, septembra 2000.

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime