Osnovno lekarsko vaspitanje sam stekao za vreme studija na Beogradskom medicinskom fakultetu u periodu od 1951-1957. godine. Učen sam, prema onda važećoj doktrini, da je dete živo tek sa prvim plačem. Sa katedre raznih struka medicinskog fakulteta, slušao sam uvek isto: “Dete je živo tek sa prvim plačem. Pre toga ono je samo organ majke, kao što je, na primer, zub, slepo crevo ili bubreg. Izvaditi iz majke zub, slepo crevo isto je što i prekinuti već započetu trudnoću.”

Tim aktom, arteficijalnim abortusom, vi uklanjate samo organ majke. Razlog zašto to nije dozvoljeno raditi bez saglasnosti komisije za prekid trudnoće je da to ne bi radila nestručna lica i dovodila život žene u pitanje. To se mora raditi u za to opremljenim ustanovama, i do jedne određene starosti trudnoće, do kada je to relativno bezbedno. Svaki veći prekid trudnoće mora da odobri specijalna komisija i da se radi u nekoj velikoj ustanovi. Tako su nas učili u doba komunizma, a i presude ondašnjih sudova su se bazirale na krivičnom zakonu, koji je govorio isto – plod je “živ od momenta prvog plača”.

Čitane su nam na sudskoj medicini čak i neke presude gde se pominjalo da onaj koji ubodom noža u trbuh trudne žene ubije i plod i izazove porođaj sa mrtvim plodom, odgovara samo za laku telesnu povredu, jer kod majke ni jedna kost nije povređena, prema tome to je laka telesna povreda, a plod se u povredi i ne pominje. Onaj ko nije rođen ne može biti ubijen. Tako vaspitan i učen od svojih nastavnika, krenuo sam da specijaliziram ginekologiju i akušerstvo i hrabro da vršim utrobna čedomorstva – arteficijalne abortuse.

Prvo sam to radio pod budnim okom starijih kolega, a posle i samostalno. Bio sam ubeđen da radim ispravan posao, i trudio sam se da to “vađenje zuba” ili utrobno čedomorstvo što manje boli ženu, i da prođe sa što manje komplikacija. Jednoga dana, mislim da sam već bio mlad specijalista, sreo me je jedan sveštenik, koga sam znao iz viđenja. Pošto nas je put vodio u istom pravcu, usput smo se raspričali. Na njegovo pitanje da li radim utrobna čedomorstva ponosno sam odgovorio: “Kako da ne?! I to u lokalnoj anesteziji, tako da je žena svesna, ja sa njom pričam, a ona i ne primeti (ako sam dobro dao anesteziju) da sam već uradio abortus, i biva prijatno kada joj kažem da je gotovo, a ona tek očekuje početak.” Na to me je on pitao da li znam da su to živa bića; da ja ubijam živog ljudskog stvora? Sa podsmehom sam mu rekao: “Ma, ’ajte molim vas, kakve gluposti!” – “To su neformirane mase!”.

Vreme je išlo, javljala su se nova naučna dostignuća i pojavio se i ultrazvuk sa svojom dijagnostikom. Počeo sam da ga obilno koristim i da se u njemu usavršavam. Doneo mi je puno iznenađenja. Video sam plod, rad njegovog srca, njegove pokrete, otvaranje usta. Kod starijih plodova zapazao sam i pojavu sisanja palca, a onda, pošto je dijagnoza trudnoće bila postavljena, ta žena je po njenom zahtevu, išla u abort salu – takozvanu kiretanu – da bi se izvršilo utrobno čedomorstvo. Ruka koja se malopre kretala posle toga je često puta ležala na instrument-stolu nepokretna, mrtva, palac koji je plod do malopre sisao – bio je tu ali mrtav. Počeo sam da razmišljam, pa ovo je ipak život; ima usta, sisa palac, kreće se. Eksperimenti nam pokazuju da na duboke prodorne tonove plod reaguje ubrzanim pokretima, što se sve vidi na ultrazvuku, a posle to isto ljudsko biće leži u komadima na instrument – stolu, ali su njegovi izvesni delovi u tegli vakuum aparata. Jedanput se desilo da je trebalo da izvršim utrobno čedomorstvo, a da je jedan član tog para bio moj bliski rod.

Samouvereno sam seo i počeo da radim, otvorio grlić i zgrabio kleštima prvo našta sam naišao i izvukao ruku. Bacio sam je na instrument-sto i gle, živac ruke pao je na deo komprese polivene jodom. Jod je nadražio živac i ruka je počela da se trza. Normalan efekat koji smo puno puta na vežbama iz fiziologije radili sa žabama i njihovim živcima, kada smo proučavali fiziologiju mišica i živaca. Pošto se ovo vrlo retko dešava, a meni se ovo desilo samo jedanput, rekoh sestri: “Pazi, trza se kao živčano mišićni preparat”. Sestra odgovori: “Ju, kao da je živo”. Uđoh ponovo u matericu i zgrabih nešto i sad izvukoh nogu. Rekoh u sebi: “Pazi, da ti sad nervus išijadikus ne padne na jod, pa da ti se sad i noga ne trza.” Pažljivo ja spustih nogu sasvim na drugi kraj ali neka iznenadna buka – pad nekog gvozdenog predmeta u susednoj sobi me trže, te se noga izvi – odlete i živac pade na jod. Noga se trza. Sada, sav napet, opsovah, jer mi se to prvi put desilo u mojoj praksi (a bila je u to vreme već vrlo bogata) i rekoh poluglasno: “Sada još samo fali da izvučem srce koje kuca”. Uđoh kleštima, zgrabih, i … stvarno, ja izvukoh i bacih na kompresu srce koje je kucalo. Stadoh sa radom, odjedanput shvatih da je to ubistvo, jer sam do malopre na ultrazvuku video to živo srce kako kuca, ruku i nogu kako se miču, dok su još bili svi u jednom komadu.

Ne znam kako sam izgledao, ali odjedanput sam čuo glas sestre: “Doktore, šta je sa vama, je li Vam je loše? Da li da zovem nekog drugog da završi?“. Trgoh se. U sebi se pomolih Bogu i rekoh: “Bože, vadi me sada iz onog u šta sam upao.” Počeh ponovo da radim i bez ikakvih komplikacija završih ono što naš naivni narod zove čišćenje. Od tog doba počela su moja razmišljanja i shvatanja da bez obzira što ne radim privatno, što ne radim direktno za novac, ipak sam izvršilac ubistva, i to ne samo xelat nego i sudija koji to odobrava i presuđuje. Pravdao sam se pred sobom, da sam samo stručnjak – vojnik snajper, koji kao u ratu puca i ubija iz principa – za ideju, a ne plaćeni ubica, privatni ilegalni aborter, koji ubija za novac. Slaba vajda. Počeli su čudni snovi sa noćnim morama. Kao rezultat svega toga sazrela je moja odluka da prekinem da vršim utrobna čedomorstva, koja sam radio 25 i više godina. I to po deset-petnaest dnevno, a nekad i više. Razlog – moje saznanje, da je ljudski plod od svog samog začeća živ i živo biće, i da nije ni otac, ni majka, već nešto treće – nije plod nikakve teološke indoktrinacije, kao što to žele prikazati ateisti i feministkinje, već čisto iskustvo stečeno poznavanjem biologije, bioloških i medicinskih zakona i ultrazvuka.

To što se moje saznanje poklopilo sa teološkim stavom da je ljudski plod živ od začeća, dakle od same zigote (oplođena jajna ćelija) samo je dolazak do istog cilja preko dva različita puta. O mom teološkom saznanju tog problema, koji se poklapa sa proverenom faktografijom, i o mojim snovima i viđenjima u snu ovde ne želim da govorim. Ja se u ovom članku baziram na čistoj faktografiji, materijalističkoj i materijaloj tehnici, koja nasuprot nekim krivičnim zakonicima i komunističko-ateističkim ucenjima – dokazuje da je ljudski plod živ od začeća. Smatram da činjenicu da je ljudski plod živ od začeća treba više i češće iznositi kako u masovnim medijima, tako i preko propovedi i specijalnih predavanja pred ovaj naš napaćeni narod koji izumire satrven belom kugom. Isto vredi i za stav da je utrobno čedomorstvo mnogo veći i teži greh od običnog ubistva, jer je ljudski plod u materici nemoćan da se brani, a ništa nije skrivio, on je jedini bez lične krivice u ljudskom rodu, jer on još nije rođen. Ovo se mora činiti sa razlogom da bi bračni i vanbračni parovi shvatili kolika je njihova odgovornost u momentu bračnog-vanbračnog polnog čina i sa posledicama koje on iza sebe nosi i to pred Bogom i pred sobom.

Posle moje skoro 35-godišnje prakse, pogotovu smatram da je činjenica da je ljudski plod živ od začeća – činjenica koja mora biti naročito dobro objašnjena studentima na Teološkim fakultetima kako bi to dobro shvatili i u praksi, kako svojoj privatnoj tako i u budućoj pastirskoj, sprovodili. Nažalost, ponavljam još jedanput, moja 35-ogodišnja praksa kao ginekologa mi ukazuje na to da ta predavanja, ili nisu bivala dovoljno posećena, ili možda nisu ni održana, a možda nisu ni bila shvaćena od nekih bivših i sadašnjih studenata Teološkog fakulteta. To se verovatno desilo ili zbog loše koncepcije samog predavanja, ili pak zbog toga što im je izostao i pozitivan faktografski pristup tom problemu. Predavanja te vrste moraju svakako biti zasnovana ne samo na teološkom pristupu nego i na zadnjim dostignućima biološke i medicinske nauke. Kao što se saznanje o tome da je ljudski plod živ od samog svog začetka može dokazati na dva načina – teološki i pozitivnom faktografijom, tako i teme predavanja o početku ljudskog života moraju da objasne to sa te dve strane.

Te dve strane gledanja se ne sukobljavaju, kako to žele dokazati ateisti, satanisti, feministkinje i ostali neprijatelji Božije Volje, te dve strane se ne isključuju, one se skladno dopunjavaju i jedna drugu potvrđuju. Ali da bi se tako koncipirana predavanja mogla održati na Teološkim fakultetima potrebni su i odgovarajući osposobljeni predavači. Diplomirani student Teologije, naoružan znanjem proverene pozitivne faktografije, sposoban je da se aktivno odupre materijalističkoj indoktrinaciji, koja, hteli mi to ili ne, stalno se i dalje vrši u našoj sredini. O ovome gornjem stavu već sam imao čast da lično govorim njegovoj Svetosti Patrijarhu Srpskom Gospodinu Pavlu.

 

Ostavi komentar

Napiši komentar!
Napiši ime