Uz Vrisak generacije mogu slobodno da kažem da je 2 minuta mržnje jedan od najpoštovanijih bendova na novosadskoj sceni. Kada su se ponovo okupili pre nekoliko godina u reunion talasu koji je zapljusnuo Novi Sad, strahovito mnogo ljudi je bilo oduševljeno. Ni sam nisam krio oduševljenje, jer sam za njih znao samo sa starih izlizanih kaseta. Iz nekoliko izvora sam znao da snimaju album tokom jeseni, ali sam, da budem iskren, očekivao izlazak tek negde na proleće, međutim bend je sve prijatno iznenadio u poslednjim danima vrlo loše decenije i omogućio svima da besplatno skinu ovaj album. Naravno, to vas ne sprečava da regularno izdanje nabavite preko SKC Novi Sad. Čim sam pustio album shvatio da sam da su opravdali više nego visoka očekivanja prvenstveno novosadske publike. Album je moderno snimljen, ali odiše tako starim šmekom da sam se momentalno vratio u prošlost, u tamo negde devedeset devetu i bombardovanje, kad sam besmisleno mnogo puta pušta prvu ploču benda Blitzkrieg. Ne kažem da je 2 minuta mržnje napravio sličan album, već da su se moja unutrašnja osećanja poklopila sa onima od pre deceniju i kusur. Spore, ali jako lepe melodije, bek vokali pomalo tipični za novosadske bendove i izuzetno dobri tekstovi u kojima će se mnogi naći. Zvuk na albumu je strašno dobar. Kao i mnogi bendovi u poslednje vreme snimljeno u studiju Piknik i sve je apsolutno savršeno. Da se vratimo pesmama. Sajla je glavni krivac za većinu muzike (sem neobično kvalitetne obrade Friday I’m In Love od The Cure, u 2MM prepevu Zona sumraka) i sve tekstove i u njima se vidi i muzičko i životno iskustvo, napakovano u deset vrhunskih punk rock pesama. Moždana detonacija će mnogima koji su u potpunosti morali da prežive u Srbiji u poslednjoj deceniji pronaći savršene reči koje opisuju stanje mladog čoveka zarobljenog u mraku, sivilu i stanju totalne kolektivne ravnodušnosti. Opšta kritika društva je našla svoj vrhunac u pesmi Varvari koja govori o Novom Sadu i o tome koliko se taj grad promenio u post-ratnoj Srbiji. Verujem da se u toj pesmi nalaze svi nekada veliki centri u Srbiji, čije se lokalne scene već odavno nalaze pred velikim iskušenjima u naletima raznih šabana koji su preplavili Srbiji. Dođoši u nekom delu, Došljaci ili Čobani u drugom, Varvari u Sajlinom literarnom predstavljanju, sve je to ustvari jedna te ista stvar. Srbija, Vojvodina i Novi Sad promenili su se nepovratno i jedina jedna kolektivna promena svesti će stvari dovesti u stanje da se klinac od 15 godina umesto Severini i Karleuši okrene zdravim vrednostima, razmišlja svojom glavom, umesto što mu život kreira Farma/Veliki brat i gluvarenje na fejsbuku. Jedini loš momenat na inače izuzetnom ostvarenju 2MM je poslednja, meni lično krajnje dosadna ljubavna balada Na kraju. Spora i neivnentivna. Ipak, to nimalo ne umanjuje kvalitet albuma. Ovaj bend je uspeo ono što mnogima ne uspeva u poslednje vreme. Pokazali su da imaju šta da kažu o trenutnom stanju u društvu, pokazali su da u njima još uvek čuči talenat za dobru melodiju i odlične pesme. Ja sam uživao u ovim prazničnim danima. Možda razlog za moje preterano oduševljenje leži u činjenici da slušajući ove tekstove pronalazim sebe u mnogima, što za momenat znam da nisam usamljen u ovom mraku u kome smo se ukopali. Da li sam možda video tračak svetla u tunelu ili je ovo samo romantični i nostalgični pogled na srpsku scenu čiji su 2 minuta mržnje jedni od najbriljantnijih izdanaka? Kako god se okrene, Moždana detonacija je album koji će mnogima ulepšati ledene dane kojima smo okovani i možda otopliti smrznuta srca u razočaranim ljudima.
SKC Novi Sad
