Još jedan bend iz južne Kalifornije koji ovog proleća prikuplja ogromnu pažnju ljubitelja melodije. After The Fall je treće studijsko ostvarenje ovog benda, a to je dokaz da Epitaph itekako računa na ove momke. Posle prošlogodišnjeg solidnog albuma Slow Motion Riot, koji je previše podsećao na Pennywise, novi album ipak ide malo dalje, odvajajući se od stila slavnijeg benda. Trinaest inteligentnih melodičnih pesama ne mogu ostaviti ravnodušnim nijednog iskrenog fana melodije. Ponovo je Fletcher (gitarista Pennywise-a) bio producent albuma, ponovo se oseća slična atmosfera koja je donela uspeh prethodnim albumima, a same melodije postale čak i agresivnije u nekim momentima. Vidi se da je bend prerastao neke dečije bolesti prva dva albuma, lagano se upuštajući u neke nove vode kreativnosti, što je očigledno i laiku. Neobičan utisak prilikom slušanja ovog albuma se svaki put ponavlja: neobična je opuštenost članova benda koji su nas prosto bombardovali do sada neviđenim arsenalom oružja, koje im je stalno izmicalo iz ruku. Akustična gitara im je bila potpuno strana, međutim sada se čini kao da je oduvek bila prisutna. S druge strane, tekstovi i dalje ostaju tamo gde su i bili: teme se vrte u krug oko droga, politike, pank scene. Čini se da im manjka inspiracije kad su tekstovi u pitanju. After The Fall je daleko najbolje ostvarenje ovog benda, ali mislim da ovo nije maksimum koji bend može da dostigne. Imaju oni dosta potencijala i mislim da mogu mnogo bolje. U iščekivanju nečeg sličnog, iskreno vam preporučujem da preslušate ovaj album.
Epitaph Europe: P.O. Box 10574, 1001 En Amsterdam, The Nederlands.
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #8, avgusta 2002.
