Verujem da se nijedan hardcore punk album ne čeka sa tolikim nestrpljenjem kao što je novi album Agnostic Fronta. Verovatno je malo ljudi mislilo davne 1982. godine da će maleni bend Zoo Crew, promenivši ime u Agnostic Front, postati možda i jedine istinske legende njujorškog hardkora i hardkora uopšte? Dead Yuppies je deseti album benda i tek treći za Epitaph. I dalje je to dobri stari NY/HC, koji predstavlja kombinaciju možda i najboljih albuma benda Something’s Gotta Give i Victim In Pain, mada neodoljivo podseća na prethodni Riot, Riot Upstart. Ukoliko počnete da čeprkate po internetu tražeći nešto više o samim članovima benda, ućićete u svet gde su mnogi otišli u zatvor, poginuli i obogaljeni. Život Rogera Mireta, Vinnie Stigme i ostalih nije baš ružičast koliko neki mogu da pretpostave. To se vidi u njihovim tekstovima. Pesme imaju mnogo dublje značenje nego na prethodnim albumima. Koliko sam ja shvatio ovaj album, on predstavlja savršen primer tame jednog iskusnog ljudskog bića, primer životnih frustracija i nesreća. Zbog toga je album prošaran optimizmom u besu. U moru naivnih i krajnje klišeiziranih hardcore bendova, novi album Agnostic Fronta predstavlja ugodno putovanje u prošlost, manijakalnu vožnju kroz hardcore svet. Ljubitelji Agnostic Fronta ne bi smeli da propuste Dead Yuppies, jer je on primer kako jedan bend u svojoj punoj zrelosti treba da svira. Mlađi bi mogli da počnu od Victim In Pain, jer je tu istorija i počela, a realno tu se i završava.
Epitaph Europe: P.O. Box 10574, 1001 En Amsterdam, The Nederlands.
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #7, novembra 2001.
