Akupunktura #10, A5, 72 strane, srpski, kopiran.
Verujem da samo devojka može da radi fanzin kad je Svetsko Prvenstvo u toku. U danu kada su Englezi doživeli brodolom u vidu Ronaldinjove bombe, Gaca Kostić nas je sve prijatno iznenadila jubilarnim desetim brojem. U jeku junskog ispitnog roka, najvažnijeg planetarnog sportskog događaja i tropskih vrućina, autorka se predstavila svojim ubedljivo najboljim brojem. Možda sam malo dosadan što svaku recenziju ovog fanzina započinjem ovom konstatacijom, ali je zaista činjenica da je Akupunktura svakim brojem sve bolja. Da li zbog činjenice da i pored svog neospornog kvaliteta može i daleko bolje, ili zato što Gaca poseduje neverovatni entuzijazam, ne znam (radije ću vama prepustiti da prosudite), ali stvari svakako stoje tako. Za razliku od prošlog broja, broj intervjua sa stranim bendovima se povećao, odnosno nema domaćih intervjua! To je zaista veliki zaokret, pogotovo kada znamo da je u jednom ranijem broju bio samo intervju sa Hoću! Neću! i to na čitavih petnaest strana. Verovatno svesna činjenice da je broj kvalitetnih domaćih bendova sveden na prste jedne ruke i da je možda uprave te bendove već radila, prihvatila se zaista neugodnog posla: e-mail intervjua. Takvi intervjui zaista zahtevaju puno sreće, dosta znanja o samom bendu i vremena. Pod srećom mislim da bendovi koji odgovaraju ne budu loše raspoloženi i u boljem slučaju raspoloženi da odgovore na dodatna pitanja, koja bi upotpunila intervjue. Gaca je upravo na ovaj drugi način neke bendove intervjuisala, čime se kvalitet intervjua diže na viši nivo. Lepeza bendova od rege i ska, anarho, hardcore i sXe mi prija, jer samo tako uvek mogu da nađem nešto i za sebe. Kolumne su standardne, mada preovladava Gacin bes na razne stvari koje joj se dešavaju u životu. Uglavnom se sve to svodi na razne životne neprijatnosti, nepravde i ljudsku glupost. Ono što mi pomalo smeta, jeste što se uopšte ne razlikuju u odnosu na prethodni broj. Prethodni broj je imao jednu sjajnu kolumnu u kojoj je Gaca napisala svu svoju muku oko kupovine novog rama za naočare, a u ovom nešto slično, kada je imala jednu, pomalo iritirajuću avanturu u autobusu. Teme jesu različite, ali utisak koji čitalac stekne posle čitanja je isti. Recenzija ovoga puta ima znatno više, ima veoma mnogo etiketa, što je za svaku pohvalu, ima dosta novih izdanja, tako da će ljudi koji prate ovaj fanzin imati znatno više informacija kada je nova muzika u pitanju. Ipak, priznajem da mi fale neke dobre etikete poput Revelationa, Epitapha i TKO Recordsa, ali se nadam da će svojim kvalitetom Gaca privući pažnju i ovih etiketa, čime će sadržaj u recenzijama biti znatno obogaćen. Zamerka mi je što je pojedina očajna izdanja neviđeno ishvalila (Audio Karate, Punk Goes Pop, Glass Eater…). Stiče se utisak da nije želela nikog da ocrni. Sve je to okej, ali ne znam koliko je to objektivno. Ne bih želeo da se mešam u autorkin muzički ukus, ali malo mi je nestvarno da ju je Achtung Elmo (sasvim prosečna kompilacija) oduvala k’o tornado perce. Ukoliko bi malo strožije prišla recenzijama, mislim da bi čitaoci stekli znatno objektivniju sliku o izdanjima. Sve u svemu, svima iskreno preporučujem ovaj fanzin, pogotovo što je cena zaista mizerna (1 evro), a ima itekako šta da se pročita.
Gaca Kostić, Naselje Moše Pijade 9/6, 36000 Kraljevo
* Recenzija fanzina originalno objavljena u Get on the Stage #8, avgusta 2002.
