Akupunktura #11, A5, 76 strana, srpski, kopiran.
Poznata pankerka Gaca iz Kraljeva je oborila sve rekorde koji se tiču redovnosti izlaženja. Normalno je očekivati, s obzirom na staž na sceni, a i broj godina u nogama, da fanzin iz svakog broja u broj bude kvalitetniji. Do broja deset ti skokovi su bili zaista veliki, međutim sada je, čini mi se, došlo do stagnacije. Gaca se ukopala u živo blato i ne zna kako da izađe. Da me pogrešno ne shvatite, ovaj fanzin je itekako vredan čitanja, ali dopisivanje sa autorkom i njeni prethodni brojevi su navodili da će ona u ovom broju da izađe iz pozdržavajmo scenu bez obzira na sve fazu i početi neke stvari realno da sagledava. Nažalost, priča i prethodnih epizoda se i ovde ponavlja. Prvo što će vam upasti u oko čitajući recenzije je da devojka zaista mnogo voli muziku. Ona uživa da sluša muziku. To je ono što je pozitivno. Ono što je negativno u tome je što se većina recenzija svodi na autorkino oduševljavanje pojedinim albumom, uz kratak opis muzike koja je u pitanju. Mislim da je to okej sa onim bendovima o kojima se već sve zna, pa ne treba detaljisati previše. Ovde je reč o totalnim anonimusima (ako ne za mene, ono za čitaoce verovatno), mada ni tu nije glavni problem. Nije problem ni u Gacinom muzičkom ukusu (o ukusu se ne raspravlja), čak ni o kompetenciji, već je problem što je neka, očigledno katastrofalna izdanja tipa Guttermouth, Useless I.D., Vandals ishvalila do neba. Ne želim u ovom momentu da zvučim nadmeno i da govorim kako bolje poznajem muziku od Gace, ali ovde je reč o principu recenziranja. Čitajući Gacine recenzije čovek stekne utisak da ona nema svoje mišljenje, da se jednostavno boji da kaže ako joj se nešto ne sviđa. Ako joj se SVE sviđa što recenzira (a tu ima i-ha-haj izdanja), onda nešto nije u redu sa njenim ukusom, jer sumnjam da postoji osoba na kugli zemaljskoj koja voli ekstremni grind i melodiju. Konkretni primeri tragičnih recenzija su najočigledniji kada su u pitanju reizdanja Captain Oi!-ja. Naime, za Soberfobiju je ladno rečeno da su Piteri malo izgubili na energiji, dok je katastrofa najočiglednija u recenziji Judge Dreada (…momci su skineri i izdanje je iz sedamdesetih… bend svira nekakav rege… oni su nekakve legende). 999 su sa druge strane počašćeni da su matori oi!. Primera ima još dosta. Ako se Gaca brani činjenicom da nije pisala dotične recenzije, već Nemanja (ex-Third World), onda to ne pije vodu, jer je ona urednik fanzina, a ne Nemanja. Slabiji deo ovog fanzina su uvek bili intervjui, međutim ovog puta moram da ih pohvalim kao odlične, pogotovo one sa Kill Your Idols i Tsunami Bomb. Standardna rubrika Baka bakin kutak je i ovde prisutna, a šlihtanje Hrvatima i Makedoncima je prenaglašeno. Scenski raport iz Hrvatske mi je totalni višak, iako je do najsitnijih detalja napisan. Smatram ga viškom, jer jedne te iste stvari čitam već u nekoliko fanzina. Kolumne su ovog puta za nijansu slabije, pogotovo ona o prijateljstvu. Smatram je dečijom, jer mi je malo čudno da Gaca u svojim godinama nije malo bolje procenila ljude oko sebe. Odlična je kolumna Život je samo jedan…, koja tera na razmišljanje. Fanzine je itekako čitala, iako su većina njih daleko ispod proseka. Problem kriterijuma u recenziranju se i ovde javlja: čitaocu je teško da napravi razlike između fanzina, pošto to Gaca uopšte nije učinila. Očigledno je da se baš ne snalazi u balansiranju između anarho scene koja je okružuje i muzike koju voli da sluša. Kao pozitivna ličnost ne želi nikome da se zameri, iskrena je u onom što radi, ali zbog toga nažalost trpe recenzije u kojima čitalac teško može da izvuče određeni zaključak. Da li je problem što je recenzirala ogroman broj izdanja koje je veoma teško ljudski islušati, ili nedostatak inspiracije za neko ozbiljnije bavljenje recenziranjem? Sad, kad bacim pogled na čitavu recenziju, ispada da sam fanzin popljuvao do kraja, iako sam planirao da napišem nešto drugo. Svakako da je bolji od prošlog, ali isto tako stoji i da je Gaca mogla i morala daleko bolje.
Gaca Kostić, Naselje Moše Pijade 9/6, 36000 Kraljevo
* Recenzija fanzina originalno objavljena u Get on the Stage #9, maja 2003.
