…I kao što rekoh u prošlom broju držaće vas dok ne stigne album prvenac. Evo, nađoše sponzore, nakupiše dovoljno love za oveći booklet na dobrom papiru i La Voce Ferma In Gola zasija (kad već nema sunca ove zime nikako). Album iz 2005. nastavlja ono što je započeto Heart–Core-om. Interesantna punk rock svirka sa ženskim vokalom kao najačim adutom. Premda je u bendu došlo do promene, pohvaljene pevačice, sada je Federica za mikrofonom, nije se ništa promenilo u stilu. Federica peva za nijansu muškije sa malo više adrenalina. A sama svirka je malo komotnija i sigurnija, ali ne mnogo našminkanija. Dakle, i dalje u DIY UG stilu – kako mora i treba. Sam album nema tako izrazite hitčine kao što je bila Mani sa prošlog. Najviše se izdvaja sedma stvar – Senza Lacrime koja je najkomplexnija, sa najviše promena ritma i raspoloženja. Sa Feinim na na na… i poslednjim minutom koji zvuči sjajno, kao najbolji refren ili zasebna stvar. Na albumu se ponovo nalazi Affranto, drugi vokal, ali dosta slična. Jednostavnije pesmice kao što je Falo’ sa pevljivim refrenom you’re not alone… su im pun pogodak. Tekstovi, meni malko nerazumljivi, traže ozbiljnije čitanje i razmišljanje o životu, emotivnom gubitku i fajterskom stavu, a primećujem tu i ono Karanovićevo Grlom u jagode. Najprijatniji su mi intro i outro u stilu partizanskih revolucionarnih pesama gde Feino ljupko pevanje potvrđuje Andrein izbor. Nema mnogo bendova koji sviraju punk/HC sa tako finim spojem veselosti i ženskog (onog kulturnog, neiskvarenog) besa. Kamaradu i frontmenu Andrea (alal ti plajvaz) na izboru pevaljke i ne dopusti da naizgled složenija struktura ubije onu početnu svežinu.
Scati Records
www.alldways.com
