Ludilo post-hardkora ili narodski emo-a nikako da prestane. U danu kad sam preslušao osam različitih emo bendova i otkrio da među njima sem imena nema bitnijih razlika, poštar mi je doneo još jedan iz te plejade. O Bože! Ako nešto ne volim to su klasični emo bendovi. A ovi sa fearless-a su rođena braća, definitivno. Pogled na godine izvođača stvari ipak prilično ublažava, kriterijum se značajno smanjuje. Ono što mi je najviše zasmetalo kod ovog albuma je velika jednostavnost. Bubnjar čuka samo onoliko koliko bi morao, gitarista se ne usuđuje da malo više eksperimentiše (što mu žanr muzike itekako dopušta), vokalni solista je zakopan u ataris/saves the day svetu i ne mrda, niti ga interesuje da izađe. Kapiram da postoji publika za ovakvu muziku, ali mislim da njihove godine još uvek nemaju dvojku kao predznak. Možda ja nisam pravi tip za recenziranje ovog albuma. Neću da kažem da je neslušljivo, već samo krajnje bolno za moje uši. Sledeći put bi trebali da stave neku cica-micu na omot, kako bi barem nešto valjalo.
Fearless Records
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #10, aprila 2004.
