Jedna od najčudnijih muzičkih karijera i diskografija je ona od benda Anti-Flag. Usput, jedno od čudnijih mojih praćenja nekog benda. Možda će biti i čudna recenzija, ko zna, ima još puno toga da se napiše do njenog kraja. Elem, kad god sam negde čitao o ovom bendu bilo je previše polarizovanog mišljenja. Jedni su ih frenetično branili, braneći njihovu naglu promenu muzičkog pravca, dok je bilo daleko više onih koji su hteli da ih spale na lomači. Ili su ovi drugi prosto bili glasniji, kao što to obično tako i biva u današnje vreme internet hejta i trolova. Drugi elem, Anti-Flag spajaju možda nespojivo, ali njihov pop-pank i veoma angažovani tekstovi su jedna od jedinstvenijih pojava.
Ja sam oduvek bio prilično imun na njih. Možda to i nije dobra reč, možda je bolje reći da sam bio ravnodušan. Oni se jesu pojavili početkom devedesetih, ali prvo izdanje You Gotta Die for the Government se pojavilo tek 1996. godine. U vreme gomile genijalnih bendova u to vreme, njihov buntovni punk rock mi je bio previše banalan. Ili pojednostavljen. Tada smo slušali Propagandhi, Good Riddance, Satanic Surfers, bendove sa mnogo profinjenijim političkim tekstovima. Iskreno, nisam previše ni pratio šta im se desilo u sledećih desetak godina, ni kako su od punk rock benda postali pop-pankeri. Ipak, u jednom periodu sam slušao sve i svašta i prošao kroz veći deo njihove karijere. I zainteresovao se. Da li sam i ja odrastao, poput njih, ili se samo slučajno poklopilo – ne znam. Nije previše ni bitno. Lično nisam nikad davao pet para za političke bendove, ili one koji su previše politički angažovani, ali danas u vreme Trampa i Vučića teško možeš da se isključiš iz svega. Iako bi za mozak to bilo pametnije.
Eraserhead mi je preporučio ovaj album, kada sam ga pustio odmah sam znao da nije pogrešio. Ako tražite pop-pank zaraznih rifova, nepretencioznih rifova, ali i lepo upakovanih kroz savršenu produkciju, onda će vam prijati American Fall. Tramp era bi u teoriji trebala da bude mnogo pozitivna za bujicu američkih pank bendova, koji u osmogodišnjoj vladini Obame nisu imali lutku za udaranje. Od Džordža Buša Mlađeg, pa do Donalda Trampa nisu imali idealnu metu za izbacivanje svih frustracija.
Anti-Flag su angažovan bend do korice, pa ne čudi da su članovi PETA-e, vegani i vegeterijanci, mada je meni lično sve to prilično licemerno jer izdaju albume za velikog izdavača, objavljuju spotove na youtube-u, i na neki način zarađuju za velike korporacije protiv kojih su. Ali, tu moralnu dilemu smo odavno prošli sa Rage Against The Machine. Treći elem, momci imaju šta pametno da kažu. Složio se ja ili ne, tekstualno su napredovali džinovskim koracima od tog blesavog prvog albuma.
Prvo bih možda pokudio, dok ne počnem ponovo da hvalim. Dve pesme su mi zasmetale. Prva je Digital Blackout, koja nekako ima prizvuk nu-metala, ne toliko u zvuku i boji gitara, već u monotonosti rifova. Nešto slično je i u prvom singlu American Attraction, gde dominira jednoličan ritam. Obe pesme govore o potrošačkom društvu i nekako sam dobijao nejasne signale šta tačno žele da kažu. Možda sam mator da razumem da li govore o digitalnom ratu, ili zavisnosti o tehnologijama. Kad već pričam o stvarima koje ne valjaju spomenuću omot koji ima odličnu ideju o naslaganim dolarima u Ovalnom kabinetu, ali zaboga, zar uvek mora da se stavi kosturska glava?
Dobrih stvari, srećom, ima mnogo više. Druga pesma The Criminals je direktan pljuc na Trampa i njegovu svitu. These are the days that test your heart and soul/Strap yourself in for the American fall. Mogu da mislim kako su se osećali Amerikanci onog jutra kad su saznali da će Tramp biti novi predsednik, iako je ona matora veštica koja mu je bila protivkandidat verovatno jedina babuskera na celoj američkoj političkoj sceni koja je gora od njega. I to je moguće. Ovde je primarna tema albuma o zidovima koji padaju, a upravo pesma When the Wall Falls nam donosi nešto što baš i nisam često viđao kod Anti-Flag – ska pesmu. Pesma je totalno čudna i ni sam ne znam kako i zašto mi se sviđa, ali je pevušim danima. Ska kreće odmah i dok se okreneš već su pičnuli dve strofe, pa onda ide instrumentalni deo i dva refrena, a tu je i neki opičen solo u sredini, koji me podseća na one zvuke na poluvremenu košarkaških utakmica. Sve je krajnje čudno, ali iznenađujuće da se sve uklapa i zvuči super zabavno.
Anti-Flag svoj najveći uticaj i dalje crpe u The Clash, a pesma Trouble Follows Me je pravi raritet na albumu, jer je jedna od retkih pesama koja nije politički inspirisana. Još jedan The Clash momenat je svakako i I Came. I Saw. I Believed. koja je pomalo preslikana Koka Kola, naravno više kao posveta, a ne kao čist rip-off. Ili ja to tako vidim. Pljuvači verovatno ovde imaju dosta materijala za krljanje. Moja tvrdnja da je u pitanju posveta leži u stihu passion the fashion, koji je Stramer koristio kao prišivač na jakni, mada možda su uzeli i iz biografije Peta Gilberta Passion is a Fashion: The Real Story of the Clash.
Apsolutni hit na albumu je vesela Racists, koju sam čuo još u avgustu. Iako vesela, govori o ozbiljnim temama koje potresaju Trampovu Ameriku. Direktno je inspirisana događajima u Šarlotsvilu gde su izbili rasni nemiri, namerno ili slučajno izazvani, procenite sami. Događaji u kojima je poginula anti-naci devojka od strane ludaka koji je pokosio gomilu uletevši kolima (kasnije se ispostavilo naravno da je nacista u pitanju). Ti događaji su bili penal svim anti-Trampovcima, a Anti-Flag nisu bili izuzetak.
Zadnje dve pesme su zanimljive i na čudan način mi bolje zvuče zajedno, nego odvojeno, pa sam ih uvek gledao kao jednu pesmu. Throw It Away i sporija i malo mračnija za njihove standarde. Završava se pomalo iznenada, kao da je pravljena da bude prelaz ka poslednjoj Casualty. Sa znakom pitanja na kraju Throw It Away, zvuk se pretapa na Casualty, koja teško da može da bude strpana u koš sa ostatkom pop-pank pesama. Mene više podseća na alternativu devedesetih. Svi oni koji su voleli žestoku ranu fazu Anti-Flaga se groze od ovakve pesme, ali meni začudo nije zasmetala. Verovatno zato što sam preskočio veći deo diskografije i novi album preslušao bukvalno bez ikakvih predrasuda. Ali, razumem bes i frustraciju fanova ranog perioda. Oni koji su ih kasnije zavoleli verovatno nemaju tih problema.
Da li je novi Anti-Flag odličan album? Teško je reći. Smatram da su događaji na američkoj političkoj sceni i skandalozan izbor dva verovatno najgora kandidata u svemiru za predsednika najmoćnije države na planeti, bili sasvim dovoljni za inspiraciju, ali su Anti-Flag išli prilično na sigurnu varijantu. Umesto da su udarili svom snagom i pokušali da daju gol pre isteka 90. minuta, oni su nekako držali loptu u svom posedu i čekali produžetke. Pojedini izlivi odličnih melodija i solidnih tekstualnih inspiracija možda nisu dovoljni da ovaj album bude ono što je mogao: najbolji u njihovoj karijeri. Ili barem meni najbolji.
Spinefarm Records
http://www.spinefarmrecords.com/
