Godinama nisam bio na Exitu, možda još od Slayera, iskreno ne pamtim da li sam bio posle toga. Puno vremena prošlo, a Exit se poprilično promenio. Nisam ljubitelj dotičnog festivala, ali dolazak kalifornijskih legendi Bad Religion me je naterao da dignem dupe i posetim Petrovaradinsku tvrđavu. Kada sam pre par meseci saznao da će Greg i ekipa gostovati u Srbiji blago je reći da sam doživeo pozitivan šok. Međutim, kako su se dani pred Exit približavali, tako sam bio rezervisaniji da li uopšte da odem, jer 3000 dinara za jedan bend nije baš mala cifra. Zašto kažem jedan bend? Program ovogodišnjeg Exit-a je tako loš da i pored truda nisam uspeo da pronađem ništa drugo zanimljivo. Ali da krenem redom.
Iz Pazove smo zapucali još pre petice, sunce je upržilo kao da idemo u Saharu, a ne na koncert. Već pre Petrovaradina se provali da ima pun kurac stranaca. Parkirali smo malo dalje, jebeš ga, nikad nisam bio stručnjak za parking, mada ovo uopšte nije bilo loše mesto. Uz reku, nekih 500 metara od mosta. Registarske table od Rumunije, Mađarske do Holandije, kojih je bilo najviše. Njima je verovatno avantura da pređu par hiljada kilometara u kombiju, verovatno posećujući još neke zemlje usput. Prijatan miris reke nas je odmah osvežio, a šetnja do mosta prijala gde smo se našli sa prijateljima koji su nam dan ranije pazarili kartu.
Kao što sam na početku rekao, nisam sto godina bio na Exitu i već sam puno toga pozaboravljao gde se šta nalazi. Ulaz je sad dalje, sve je organizovano, a prošli smo jako brzo kroz špalir volontera i policije. Nekim čudom, prošao sam između dvojice iz obezbeđenja, niko me nije ni kontrolisao, a u glavi sam se cimao da li će lanac sa novčanika da pravi problem. Srećom, ništa se nije desilo i mogao sam da odahnem. Verovatno tripujem bezveze, rekli bi ste mi. Nema veze, penjemo se lagano gore. Štandova nevladinih organizacija na svakom koraku. E, da. Tokeni. Prošli put kad sam bio toga nije bilo. Ništa gluplje nisam video, ali šta ćete, ovo ionako više nije festival za nas, već za Britance, uglavnom.
Tu smo negde sreli i Mišu i Sandru, pa se posle kraće šetnje kroz neke bine zajedno uputismo na Main stage gde su počinjali Atheist Rap. Malo ljudi. Prvi utisak da mi se sviđa bina. Zvuk perfektan. Atheisti verovatno nikad u životu nisu tako dobro zvučali. Verovatno su imali i visinske pripreme. Izbor pesama je bio odličan, uglavnom brze sa prva tri albuma, a klinci u prvim redovima su polako počeli da se zagrevaju. Mi smo zauzeli busiju malo sa leve strane, odmah uz ogradu, mada sam bio skeptičan da ću ga zadržati, jer mi se to u životu nije desilo. Ipak, nije uopšte bilo gužve i sve sam gledao sa bukvalno 5 metara. Atheisti su prošarali u nekih pola čuke kroz bitniji deo svoje karijere, a Zapadna Evropa, Godina kulture, Dr. Pop su savršeno legli za uvod pred Bad Religion.
Već tada je prostor ispred Glavne bine počeo da se puni, ali ne mogu da procenim da li je bilo puno, ali u svakom slučaju nije bila gužva. Na binu polako izlaze članovi benda, pored Bentlija tu je i Brajan Bejker, koji mi izgleda totalno urnebesno. Matorci su potpuno ležerno obučeni, na njima se ne vidi ni trag pozerstva, ali daleko od toga da je svirka bila ležerna. Počinju uvodni zvuci The Ressist Stance i već se vidi da će zvuk biti perfektan. Bend usviran do savršenstva. Za Grega sam znao da i uživo ne greši, ali ovo je bilo neverovatno. Peva veoma teške deonice kao od šale, ne vidi se uticaj godina, kao omladinac. Doduše, nikad nije bio neki aktivan frontmen da skače po bini, ali tu je Bentli da malo prodrma stvari.
U zadnjoj deceniji je u bendu i bubnjar Bruks Vekerman, koji polako, ali sigurno, prerasta u možda i najboljeg bubnjara kojeg je bend imao. Mlađi je poprilično od ostatka benda, ali zato iza sebe ima iskustva u strahovito mnogo bendova i projekata, od kojih bi mogao da izdvojim četiri godine u Suicidal Tendencies. Dakle, uživo čovek kida. Bukvalno. Nisu laki ti Bad Religion ritmovi, ima tu dosta promena tempa, brzo, pa sporo, a on to bez greške lupa. Za pank bubnjara je klasa za sebe.
Sledi Social Suicide, meni omiljena sa The Empire Strikes First, a ta pesma se očigledno odomaćila kao obavezna u set-listi benda u zadnjih par godina. Vrlo brzo, energično, publika je dobro upoznata i sa ovim novim epitaph #2 periodom benda. 21st Century (Digital Boy) je još jedan klasik i koja je izazvala opšte oduševljenje u publici. Vanvremenski hit.
Bend i dalje krajnje opušten, ali se na njima vidi da su oduševljeni gde su došli. Možda su očekivali nešto drugo, možda nisu ništa očekivali, ali na njima se videlo da uživaju. Profesor Greg je dominantna ličnost. Ima harizmu potrebnu da drži ovakav bend na svojim leđima. Fizički su svi omatorili. Greg se farba, Bentliju fali poneki zub, dok sa druge strane bine Greg Hetson sa naočarima za sunce više izgleda kao neki matori čuvar plaže. Dobro, čovek ima pet banki. Ma, kažem vam, totalno sam oduševljen.
Šta je dalje išlo? Los Angeles is Burning. Takođe pesma koju jako volim, pevljiva. U najavi pre ove pesme Greg nije skrivao oduševljenje što su došli u Srbiju. Meni bilo zanimljivo što je u jednom stihu zamenio reči i pomenuo Srbiju. Respect! Usledila je Wrong Way Kids, sjajni hit sa novog albuma, pesma koju sam dugo pevušio kad se pojavila. Većina u publici je ne zna, ali je refren tako zarazan da se već od sredine počelo horski pevati.
Sredina koncerta je rezervisana za stare hitove koje svi znaju: Punk Rock Song, Atomic Garden, Before You Die, Recipe For Hate… Nisam iskreno očekivao Atomic Garden, ali su je odrali. Bejker ne greši. Čovek je doktor za gitaru, nije ni čudo što ga je onomad tražio REM. Meni najgotivniji i dalje Bentli. Uživa u svakom momentu, peva bekove koliko može, baca bas gitaru na sve strane, svira sa jednom rukom, povremeno podjebava Grega… Grafin je primetno oduševljen Tvrđavom. Kaže da se nikad nije osećao sigurnije na bini i žali što u ovom momentu nema ljubavnicu. Još jedan povod za Džejevo podjebavanje na bini. Kratki predasi su zaista kratki. Bend svira gotovo bez pauze, bez greške, sa sigurnošću od trideset godina sviranja. Uslediće su The Devil In The Stiches, meni omiljenu Come Join Us sa Grey Race i New Dark Ages, favorit sa New Maps of Hell.
Prošarali su svoju karijeru, pa je ovde bilo pesama za svačiji ukus. Sa No Control-a je išla naslovna, kao i Fuck Armagedon…This is Hell sa debija, koja i danas zvuči fascinantno. Totalnu ludnicu je izazvala Generator, koja ima lagani uvod, uz masovno horsko pevanje u publici. Sumnjam da je bilo osobe koja nije znala tekst. Tu su negde odsvirali i Let Them Eat War i Cyanide, gde je publika malo zastala. Polako pada mrak, što se sviđalo Gregu koji je na još opušteniji način nastavio svoj šou. Bend na sekund odlazi, praveći se da je kraj svirke, a Greg aludirajući na festivalski zgusnut raspored, vraća bend na bis. Naravno, usledile su već standardne Infected, American Jesus, koja je verovatno izazvala najveće oduševljenje u publici, i na kraju himna Sorrow sa The Process Of Belief.
Ko nije išao, a nikad ih nije gledao, zajebao se maksimalno, bez obzira na papreno skupu kartu. Ovo je vredelo gledali. Savršen zvuk, bend usviran do perfekcije, raspoložen kao u mlađim danima. Odsvirati 21 pesmu u sat i možda koji minut je impresivno. Dubok naklon i nadam se da ćemo ih videti ponovo.
Posle toga smo se lagano povukli levo u pravcu miks pulta, odakle smo gledali, mada više u pozadini slušali Darkvude. Odavno ih ne slušam, nemam više živaca i strpljenja za njihovo mrsomuđenje, ali moram da kažem jednu stvar. Oni uvek imaju impresivan zvuk. Uvek. I ovog puta. Ne pamtim kada je neki bend imao tako čist, ispoliran zvuk. Pogotovo činele. Kao da ih slušaš sa tri metra. Pola sata su svirali, a iskreno se ne sećam ni šta. Nije mi ni bilo bitno. Utisci posle Bad Religiona se još nisu slegli. Kanadska emo rock atrakcija The Arcade Fire je izazvala potpuno oduševljenje britanske publike koje je ove godine bilo strašno mnogo. Bar sam ih ja video na svakom koraku. Oni jesu aktuelan bend koji dominira mnogim muzičkim listama, ali i pored truda, izdržao sam dve pesme. Imaju scenski nastup, ima ih deset i možda i više na bini, dva bubnja, dve klavijature, brdo nekih efekata, ekran iza… Sve je to džabe. Bad Religion su, barem meni, ostavili najjači utisak, a obukli su se opušteno kao da idu u prodavnicu. To i jestu razlika. The Arcade Fire ima pojavu, ali je suština šuplja.
Brže bolje smo se provukli kroz gužvu i obišli par bina. Na Explosive bini je svirao bugarski bend Vendetta. Nikad ranije slušao, a čisto sumnjam da ću ih ikad i slušati. Previše predvidljiv metalcore, pogotovo u sporim delovima. Posle, za mene, superbrzog ispijanja piva selimo se u pravcu najizmešanije bine, Fusion stage. Tamo je baš bila velika gužva, jer su svirali House Of Pain, koje ni u jeku njihove najveće popularnosti devedesetih nisam mogao da svarim. Noge su mi već tada slale hitne poruke u mozak, pa smo krenuli da se odmorimo i relaksiramo na rege stejdž. Posle odmora smo se uputili nazad ka Glavnoj bini da bi videli Pulp i teško ću zažaliti tu grešku.
Trebali su da počnu oko ponoći, ali su umesto toga sa glavne bine bili pušteni neki usemplovani zvuci, koji su me podsećali na talase, nemam pojma zašto, ali taj zvuk me je totalno zakucao. Stvar je malo izvadio spektakularni vatromet kakav se retko viđa. Možda je ovo mučenje pred Pulp i vredelo zbog toga. Posle 45 (!!!) minuta smaranja i glupavih poruka sa zelenog lasera koji je šarao Glavnom binom, bend se umilostivio da izađe. Ja ih nisam slušao jedno 15 godina sigurno i sve sam zaboravio. Ne znam kako vama, ali meni je ono strašno. Dve pesme smo nekako izdržali, ali onda je već dara prevršila meru. Idem ja kući, dosta mi je.
Šta reći onima koji nisu bili? Zbog Bad Religiona ste se zajebali. I to debelo. Ono je vredelo gledati i vredi svaku paru. Ostalo za zaborav. Sem, naravno, druženja sa prijateljima. Dokle god Exit ima koncepciju da dovodi bendove koji će gledati Britanci, sumnjam da će mene videti, sem ako nemaju opet neku bombu poput legendarnih Bad Religion. Ko ide na Grinderman u subotu, neka uživa, to je verovatno jedan od retkih bendova koji vredi overiti.
