Još jedan italijanski bend koji recenziram u ovom broju. Berenice Beach su iz Milana i sviraju neku mešavinu Rancida i Kleša. Ideološki, bend zastupa anarhističke, a bogami i komunističke ideje, što svakako nije dobro, ali etiketa za koju su izdali je poznata po takvim bendovima, pa zbog toga ne mogu da kažem da sam nešto posebno iznenađen. Runaway je debi album i već na samom početku se vidi da bend pomalo iskače iz koloseka gde su ostali italijanski pank bendovi. Pod tim najviše mislim na engleski jezik, što nas asocira da bend želi da uradi i nešto van okvira Italije. Muzika je najpribližnija onoj koju je Rancid svirao na Let’s Go albumu (pogotovo je to očigledno na prvoj The Problem). Album u suštini čini petnaest pomalo klasičnih street pank pesama, koje ne donose nešto posebno novo. Ukoliko volite čirokane, da se razbijate pivom ispred dragstora, da smrdite na to isto pivo, da ležite u pišaćki pored tog istog dragstora, sa jednim te istim pivom u ruci, ako volite da ste pozer i anarhista, ako volite da razbijate državu samo onda kada to niko neće, a nema vas nigde kada čestiti ljudi razbijaju državu, ako ste pristalica beskompromisnog kopiranja tuđeg rada (u ovom slučaju Rancidovog), ako volite bendove koji zvuče upravo onako kako ste želeli, onda vam preporučujem Berenice Beach.
Mad Butcher Records
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #9, maja 2003.
