Da se odmah razumemo: ja ne slušam progregresivni metal. Pogotovo ne onaj čisti progresivni, to ne mogu da smislim. Ipak, Between The Buried And Me pratim već par godina i čudim se čudu kako mi se to sviđa. Uživam danima, otkrivam zanimljive delove i nikad mi ne dosadi. Očigledno da ne postoji neko logično objašnjenje. Možda u mom slučaju progresivni zvuk mora da bude eksperimentalan, ali sa dozom melodije u čitavom haosu. Ja lično ne podnosim one bendove koji uđu u studio sa jednim aranžmanom, a onda ugledaju neki instument u budžaku sobe, ubace i njega i ponosno svima kažu kako znaju i to da sviraju. Dobar progresivni album mora da te natera da istražuješ bend, da svakim novim slušanjem provališ nešto novo, a ne da te glava zaboli.
Novi album donosi daleko žešći zvuk nego prethodni. Bend se vratio takvom zvuku i mislim da je to bila jako dobra odluka. Spektakularna atmosfera u kojoj se istovremeno sudaraju metalcore, brutalno pevanje i gotovo svečarske melodije na prvo slušanje zvuče totalno suludo.
Takođe, očigledno je da bend želi da ceo album bude kao jedna konceptualna celina. Ipak, par pesama se itekako istaklo. Lay Your Ghost to Rest je apsolutni hit, i u njoj je bend spakovao sve ono što radi najbolje: ludački miks death metala, hardkora, džeza, pa čak i ciganskih melodija. Impresivne dužine pesama, koje neretko prelaze deset minuta su još jedan pokazatelj eksperimentalnosti. Pevač Tomi Rodžers je totalni ludak. Od niskog growl vrištanja do prelepih džez delova, čovek ne posustaje nijednog momenta. Meni je potpuno neverovatno kako rade te prelaze. Muzički nespojivi stilovi su u savršenoj sinergiji i prelazi su gotovo neprimetni.
Par onih kratkih pesama koje spajaju dugačke su mi uglavnom do sada bile glupe i neprimetne, ali ovde je recimo Autumn and Parallax super legla i dala prostor dvema dugačkim pesmama da dođu do daha. Postoje i momenti kada se bend zanese u svojoj virtuoznosti, jer budimo iskreno kada imamo nekoliko pesama iznad deset minuta to za slušaoca može da bude veoma iscrpljujuće. Kad to kažem, zaista mislim da je izdanje predugačko, ali ipak vredi biti strpljiv i sve islušati, jer je muzičko iskustvo izuzetno.
Parallax II: Future Sequence nije tako impresivan album kao Colors, koji je postavio mnoge standarde kada je progresivni metal zvuk u pitanju. Ipak, bend je uspešno uspeo da zadrži takav zvuk, proširujući ga (ako je to ikako bilo moguće), zbog čega je novi album možda i najambiciozniji do sada.
Metal Blade Records
www.metalblade.com
www.betweentheburiedandme.com
