Posle perioda koji se činio večnim, Bruklinski hardcore bend Biohazard se vraća svojim korenima, albumom koji je čvrst, dobar i koji konačno popravlja krvnu sliku diskografije narušene nekim prethodnim katastrofalnim izdanjima. Čini mi se da je ovo trebao da bude album naslednik fantastičnog State of the World Address iz 1994. godine. Uvodnim zvucima sirene, zlokobnim podsećanjem na našu surovu blisku prošlost, Biohazard nas odmah hvataju za gušu i ne puštaju do kraja albuma. My Life, My Way je u stilu klasika ovog benda, kao da je iskopana iz samog korena muzičke zaostavštine bruklinskog benda. Devotion i Don’t Stand Alone su vrhunci na albumu sa fantastičnim vokalima glavnih protagonista benda Bilija Gracideja i Evana Sajnfelda. I dalje mi nedostaju sjajni gitarski rifovi Bobija Hambela, mada je Skot Roberts (peti gitarista nakon Hambela) odlično obavio svoj posao, naročito u vrlo inspirativnim solažama, koje su i jedan od zaštitnih znakova ovog benda. Umesto mosh delova, koji su jako popularni ovih dana, Biohazard radije koristi breakdown delove u tradicionalnom hardcore maniru. Povratkom zvuku iz osamdesetih, Biohazard će sigurno povratiti značajan broj starijih fanova. Odličnih delova ima na pretek, album je prošaran zaista inventivnim rešenjima. Bekovi su i dalje vrlo moćni, gitare režu, vokali su besni. Konačno sve ima smisla na jednom albumu, u ovom besmislenom hardcore pozerskom svetu. Biohazard su ovim albumom širom otvorili sebi vrata underground publike. Jedni od najvećih inovatora u hardkoru su uspeli da zadovolje armiju fanova. Zaobišavši čitav ovaj metalcore trend, Biohazard su se vratili svojim old school korenima, sedamnaest godina unazad. Kandidat broj jedan za hardcore album godine.
SPV Records
www.spvusa.com
www.biohazard.com
