Za ovu manifestaciju sam načuo još krajem prošle godine, ali sam bio malčice iznenađen da su Blitzkrieg bili predgrupa. To je bilo više nego prijatno iznenađenje. Već po običaju, sve karte su bile razgrabljene, gužva nikad veća, dosta novih klinaca koji tek upadaju u celu ovu priču, ali i dosta starijih likova, pogotovo ekipe iz Novog Sada. Da ne davim previše, nego da počnem da stavljam na papir svoje utiske sa svirke. Predgrupa je bila fenomenalna. Blitzkrieg je odličan melodični street rock bend iz Novog Sada. Zanimljivo je da imaju ploču za nekog izdavača u Nemačkoj, što dokazuje ozbiljnost benda. Ove večeri su očitali lekciju kako jedan pank bend treba da zvuči. Pevač sjajno peva svoje deonice, bek vokali terciraju jedan drugom, bubnjar odlično pravi prelaze… Nisam napomenuo da je ozvučenje bilo svetski; kao da slušate sa diska. Ono što mi je ostalo u sećanju jeste refren Okreni se… Sad, da li je to i naziv pesme, nemam pojma, ali refren je toliko zarazan, da sam ga par dana posle svirke stalno pevušio. Šteta što su svirali samo petnaestak minuta, jer su svojim nastupom oduvali sve prisutne. Posle male pauze, na binu se penju i Doghouse, bend koji je poslednjim svirkama dokazao da, kada je u pitanju melodični hardcore u fazonu Good Riddance i No Fun At All, nema premca u Srbiji. Gomila klinčadije dolazi u poslednje vreme na svirke samo zbog njih, što je po mom mišljenju odlično, jer će ih možda zainteresovati i neki drugi bend. Dakle, Doghouse uvežbani maksimalno kao i uvek, raspevani, veseli i dobro raspoloženi, svirali su nekih sat vremena. Od ukupno dvadesetak stvari koliko su otprilike svirali, izdvodio bih i par obrada. Prva i meni sigurno najznačajnija je Bullion sa drugog albuma Millencolina, koju verovatno svi znate napamet, kao što su svi u Domu Omladine znali i otimali se za mikrofon. Druga obrada, meni takođe veoma draga je Think Of Me od Good Riddance, koju je Dejan, vačpe Doghouse-a, najavio kao stvar sa njihovog prvog albuma, što naravno nije tačno (sa drugog je), ali pripišimo ovaj lapsuz tremi, uzbuđenju ili nečem sličnom. Bilo je još nekoliko obrada, ali da ne bude da sad zapostavljam njihove stvari, mogao bih da kažem da su svirali kompletan debi album (Better Off This Way, War, As One, Could You Be The One, Dead Game Dog…), plus neke nove kao što su Freedom Pride koja je fenomenalna, i još neke kojima nikako ne mogu da se setim naziva. Neke od tih novih neodoljivo podsećaju na brže Millencolin pesme, uz sigurno dosta No Fun At All šmeka, a posebno albuma The Big Knockover… Koncert završavaju sa televizijskim hitom My Best Friend, koja iako jedna od najsporijih pesama, razgaljuje i najveću šutku. Manifestacija se završava oko keca, što mi je odgovaralo, jer sam jedva stajao na nogama.
* Izveštaj s koncerta originalno objavljen u Get on the Stage #7, novembra 2001.
