Nov milenijum je doneo neka nova pravila, a mnoge dobre stvari iz prethodnih godina su nestale pod naletom generacija odraslih uz majspejs, fejsbuk, mobilne telefone i slično. Etiketa koja je meni lično jedna od najznačajnijih je i švedska Burning Heart Records. Pod naletom sve slabije prodaje fizičkih izdanja i usled nesnalaženja sa digitalnom distribucijom, BHR je izdavao sve manje i manje izdanja, a ako me sećanje ne vara već od 2004. ne znam da li su dalje išta izdali. Ubrzo je etiketa pukla, prodala sva izdanja Epitaphu, koji im je ionako od 1999. godine radio kompletnu distribuciju.
Bombshell Rocks je bio jedan od prvih bendova koje sam primetio na BHR-u. Dobro se sećam oduševljenja kada sam pustio prvi album Street Art Gallery, koji me je podsetio na Rancid, ali sa mnogo više melodije. Taj debi je originalno izašao čini mi se za Sidekicks Records, ali je Burning Heart sve to reizdao, a za američko tržište išao preko Epitaph etikete. Ubrzo je usledio i drugi album, skroz dobar Cityrats & Alleycats, koji sam nemilice slušao. Iako nije izazvao onaj magični osećaj kad neki bend čuješ prvi put, pružio mi je sate i sate finog slušanja. Često biva da bend svakim sledećim albumom biva sve lošiji, ali to u slučaju Bombshell Rocks nije bilo. Treći From Here And On me je potpuno oduševio i smatram ga i dalje najboljim dostignućem benda.
Šta se onda desilo? Originalni pevač je napustio bend i posvetio se karijeri tattoo majstora, gitarista je preuzeo njegove dužnosti, a bend je izbacio prilično dosadnjikavi The Conclusion, raspao se ubrzo potom, čime je ova lepa priča bila prerano gotova. Bendovi koji potraju desetak godina su bili i u to vreme retkost, jer se većina raspadala posle jednog ili dva albuma, jedva doguravši 3-4 godine postojanja. Pre dve godine sam na par mesta pročitao da su se ponovo okupili u originalnoj postavi i da nameravaju da ponovo sviraju. Odsvirali su par svirki, ali sve je to nekako prošlo nezapaženo. Do pre koju nedelju…
Burning Heart Records se vraća, tim naslovom sam oduševljeno prenosio povratak dečačkih snova i etikete koja me je toliko usrećila da je to rečima teško opisati. Ipak, posle početnog oduševljenja back to reality. Današnji BHR i onaj koji svi volimo nemaju ništa zajedničko sem imena, logotipa i naravno reputacije. Sve ostalo je vlasništvo Epitapha, a današnji BHR počinje od nule. Po papirima to je tako, ali niko ne može da im oduzme da su otkrili takve veličine kao što su Satanic Surfers, Millencolin, No Fun At All i The Hives. Prvo izdanje nove-stare etikete je, dakle, Bombshell Rocks, čija priča, kao što ste mogli da shvatite iz prethodnih pasusa, neodoljivo podseća na sudbinu matične etikete. Obostrani povratak je znak, nadam se, vrlo zanimljive budućnosti.
Generation Tranquilized je dakle, peti album ovog benda i već na prvo slušanje sam se uhvatio. Nisam ga puštao dobrih dvadesetak dana, a i dok ovo pišem konstantno ga slušam. Zajebite sve recenzije koje ste, možda, naleteli u vezi ovog izdanja. Strani fanzini, posebno nemački, iz ne znam kog razloga su žestoko ispljuvali ovo izdanje, po mom mišljenju apsolutno bez osnove. Zajebite to, mislite svojom glavom. Ovo je jedan fin, skroz dobar i opuštajuć album, koji će vas odvesti nekih petnaestak godina u prošlost. Uticaji Rancida su i dalje tu, ali su daleko manje primetni. Bend jeste blago smekšao, pogotovo ako se presluša prvenac, ali to je nekako normalno.
Produkcijski nisu nešto briljirali, ali nisu ni omašili. Ne očekujte neke moderne inovacije, ovo je totalno old skul fazon. Svirka je izrazito melodična, sa mnoooooogo horskog pevanja, odličnih gitarskih solaža i super pevljivih refrena. Apsolutni hit je naslovna pesma, koju ćete dugo, dugo vrteti u plejeru. Svaki deo pesme je odlično urađen, od uvodnog dela, preko bridža, sjajnog refrena i konačno kada se uspori pred kraj, ponovi refren bez gitara, da bi opet eksplodiralo u poslednjih nekoliko sekundi.
Volim ovakav strit pank. Lišen agresivnosti, sa inteligentnim tekstovima, odličnim vokalom i solidnom količinom solaža, koje iz nekog čudnog razloga, današnji bendovi itekako izbegavaju da ubacuju. Još jedna pesma koja će vam sigurno ući u uši je Scars And Tattoos, koja stiltski najviše podseća na prva dva albuma.
Lično smatram ovaj album odmah iza briljantnog trećeg. Odličan miks sporijih i brzih pesama, promene tempa i lepih gitarskih aranžmana. Ako vam se ovaj bend sviđao ranije, ako ste ih slušali, ovo bi svakako trebali da preslušate. Bend nije suštinski odsvirao ništa novo i to je glavna zamerka svih recenzenata, barem na ono što sam ja do sada naleteo. Ali, sa druge strane, bendova koji eksperimentišu i traže nešto novo imate na tone, ali zato dobrih kvalitetnih sve manje. Moja lična preporuka pred novu godinu ide apsolutno ovim Šveđanima.
Burning Heart Records
burningheart.com
bombshellrocks.com
