U nizu brit-pop bendova koji se pojavljuju već godinama unazad, nekako mi se čini da su londonski stalno kaskali za onima koji su stizali iz Mančestera. Kvartet iz južnog dela Londona već na samom početku karijere ima jedan veliki problem. Kritičari su osuli paljbu na njih, tvrdeći da svoj uspeh mogu da zahvale uspehu The Killers, što je samo po sebi ironično, jer su The Killers američki bend koji uglavnom koristi uticaje ostrvske muzike, a kasnije promovisan kao pandan Franc Ferdinandu. Kritičari su bili takođe skeptici i po tome što su ljudi uglavnom kupovali album zbog planetarnog hita Suzie. Ruku na srce, britanski kritičari nikada nisu imali pojma o tome šta pričaju. Boy Kill Boy je ovim debijem razbio The Killers u paramparčad, i što se tiče muzike i što se tiče atmosfere u pesmama. Osamdesete, ovenčane u dominantnim klavijaturama i jakom gitarskom linijom, nas vraćaju u prošlost. Pevač Kris Pek ima jako zanimljiv vokal, koji nema previše tog britanskog naglaska i srećom je lišen kukumavljenja po kojima je poznata mančesterska pop scena. U pojedinim momentima, bend više liči na neki punk wave bend, a ne na pop bend sa sintesajzerima. Već gore pomenuta Suzie se izdvaja kao hit, mada mislim da je vrhunac albuma Cilivilian, singl koji u pravom smislu te reči predstavlja radijski hit godine u Britaniji. Neke druge pesme, poput Ivy Parker, dopuštaju bendu da raširi krila u još melodičnije vode, usporavajući ritam dodavanjem klavira. Da se razumemo, Boy Kill Boy, baš poput Killersa, nisu doneli ništa novo na muzičko tržište, već su ga samo osvežili i dali nadu da će budućnost biti svetlija i da će još kvalitetnih bendova uspeti da se probije u moru katastrofa kojima smo obasuti ovih godina.
Vertigo
www.boykillboy.com
www.vertigorecords.co.uk
