Ime benda nema nikakve veze sa svetskim prvacima u fuzbalu, već sa filmom Terija Gilijama, što posle preslušanog albuma i ne čudi, jer ga je, poput filma, teško shvatiti iz prve, već je potrebno par slušanja da bi se shvatila poruka benda. Prvih par slušanja ovog EP izdanja iskreno nisam mogao da se snađem. Nije bilo ni govora da se radi o još jednom govnu sa Fearlessa. Muzika zvuči čudno, da ne kažem bizarno, tekstovi su nejasni i teško je shvatiti o čemu govore. Ipak, posle nekoliko preslušavanja Dasein mi se veoma dopao. U pitanju je jedan konceptualni umetnički album, potpuno jedinstven na indie/punk sceni. Mana je upućena vokalu koji je previše mekan, da ne kažem pičkast, ali je u stvari prava šteta što nije prisutan ženski vokal. Mračnost, tama i depresija čine atmosferu ovog izdanja. Veliki problem koji stoji nad glavom ovog benda je činjenica da su ih kritičari uglavnom nazvali neuspešnim At The Drive In klonom, što ovako mladom bendu može da bude dosta nezgodno u nastavku karijere. Iako se generalno moram složiti sa većinom kritičara da su jedna od varijacija At The Drive In, očigledno je i da Brazil ima zaista originalan i jedinstven zvuk, umetnički pristup svirci i intrigirajuće tekstove. Priznajem da me je atmosfera više podsetila na The Cure nego na At The Drive In. Svejedno, Brazil su dokaz da nisu svi Fearless bendovi ovce i da postoje mladi ljudi koji razmišljaju o inventivnim stvarima, pokušavajući da stvore ime originalnošću svoje svirke. Mislim da su ove reči, svima vama koji ne patite od predrasuda prema muzičkim žanrovima, dovoljne da shvatite da je Brazil bend koji treba da dobije punu pažnju. Za debi izdanje i više nego odlično.
Fearless Records
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #9, maja 2003.
