British Punk Invasion (Peter And The Test Tube Babies, U.K. Subs, The Exploited i Cockney Rejects) 02.02. 2018. Barba Negra Music Club Budapest, ulaz: 32 EUR
Kad su organizatori manifestacije birali ime festivala, komotno su ga mogli krstiti i kao, na primer, Punk Alphabet, jer je i prvobitno najavljena ekipa, u kojoj su bili Anti Nowhere League – umesto kojih su kasnije uleteo Cockney Rejects – čista esencija punka. Samim tim, tokom godina sam svakog od navedenih izvođača gledao najmanje dva puta uživo. I to u periodu kad su bili mlađi, zdraviji, puniji elana ali i uprkos tome u poznijoj, da ne napišem baš zalaznoj fazi karijere. Tako da je presudni razlog za odlazak na ovaj koncert bio da budem svedok istorijskog momenta u kom će maratonci istčati (zasluženi) počasni krug. Iza prva dva benda je 40 godina rada (da podsetim, to je ona cifra nakon koje se odlazi u zasluženu penziju, ko dočeka, je l’), iza Charlieja Harpera je 74 godine života (!), iza – kako ga je na nastupu Rejectsa nazvao Stinky – True warriora Wattieja Buchana je 14 godina manje, a po ciframa radnog veka tu je negde i Cockney.
Iako se potrefilo (slučajno?) da je tog dana 39. po redu Sidovdan, zbog stiske sa vremenom i moji kompanjerosi i moja malenkost preskačeno madžarski opening band Lopunk (Sex Pistols tribute). Nadam se da će u punk SUBNOR-u naći barem jednu olakšavajuću okolnost za ovu jeres, da nam ne pouzimaju spomenice kad već ionako nisu prvoboračke.
Tačno po satnici, u 19 sati, u bermudama, čizmama, majici s natpisom Police bastard i sa nekom poludizelaškom kresticom izlazi omaleni, preplanuli Peter čija stomačina vremenom raste kao da se samo kvascem hrani. Na prvoj pesmi Moped Lads tonac im još nabada odgovarajući zvuk, dok ja pokušavam da nađem idealno mesto odakle bi ih mogao ispratiti. Skroz u prvim redovima, među napaljenom m(l)ađarijom, zvuk im je bio totalno bezveze, ka levom zidu hale nešto bolji, da bi se do treće pesme (Jinx) skrasio s desne strane šanka u sredini, malo bliže ka bini gde se do tad već sve složilo kako treba. Iz toga, naravno moram da izuzmem i povremene mikrofonije na Delovoj gitari. Može biti da i on sam nije bio zdravstveno najispravniji jer je delovao i pomalo zgrčeno, a i desnica mu se tresla.
Očigledno je rani termin najzaslužniji što su Peter And The Test Tube Babies, kao potencijalno najslabije podmazan i još slabije ušrafljen šraf u mašini, dostojno izneli svoj nastup. Pod tim dostojno podrazumevam spram proseka njihovih nastupa u ovom veku, a pet puta sam ih ranije gledao u dvehiljaditim. Nažalost, nikad u devedesetim. Tad ih je bilo po Sloveniji i Hrvatskoj, ali ne i Budimpešti, koja tek kreće da se otvara. Never Made It, My Unlucky Day, Up Yer Bum, Spirit Of Keith Moon, Keep Britan Untidy, Transvestite, Maniac…
Na pretposlednjoj kompoziciji, Banned From The Pubs, pojavljuje se gostujući bubnjar Zoli (poliva na gitaroša iz Exploiteda, dok ga nisu predstavili mislio sam da je to tica iz Buchanova jata), koji je sa samo jednom pesmom zadao, ako ne životni, a ono domaći zadatak regularnom bubnjaru Petera, koji se tokom te pesme sa pivom kreveljio po bini i šatro pevao prateće. Za odjavu i kraj Blown Out Again – po nastupu ostalih bendova oni nisu nikoga oduvali već upravo obrnuto, svi su ih s lakoćom kojom prolećni vetar nosi latice maslačka oduvali. Bitno je da su nama koji smo ih gledali poslednji put decembra 2013. u SKC Fabrika uspešno sprat gorak ukus sećanja na tu traumu.
U narednih pola sata pauze, do Harpera i Subsa mu, stigao sam da bolje osmotrim čitav prostor u kojem se dešava svirka. Barba Negra Music Club je veći od dva i po novosadska Quarter-a, ima parter i galeriju i, ispred kluba, poveći parking. Šankovi idu celom desnom stranom, plus jedan u sredini prostora, a iza miksete i postoji i deo za sedenje – nekoliko većih pivskih stolova sa klupama. Prisutnih je bilo oko 1.500 i izuzev prvih par redova radilo se o dobrano sredovečnoj gospodi. Redova niđe, ni na šankovima ni za toalet i, povrh svega, osoblje vrlo lepo parla engleski.
Preko video bima kreće dokumentarac o U. K. Subs, gase se svetla, a pre nego što krene i da zuji elektrika, pitam se, pitam se kakav će Charlie izaći i kakvo je sveukupno držanje i kapacitet matore otromboljene žabe. Kad, eto ti njega koji peva duže nego što ja živim, veselog u kožnjaku sa svetlo zelenom kosom i sve limenkom malog piva u ruci. Vitalnost mu je na nivou, a koji je recept za nju i ima li ga uopšte – verovatno ni on sam ne zna. Da li je prodao dušu samom crnom đavlu, ako isti uopšte i kupuje takve kučine i trice, da li mu je Charlie debelo platio da mu omogući da bude u takvom stanju, da li ga njegova davno opevana želja da bude tinejdžer i dalje čini dobrodržećim, možemo nagađati barem do sledećeg Sidovdana.
Što se samog opusa Subsa tiče, da nisu snimili ništa više od prva dva albuma, i to bi bilo sasvim dovoljno za večito poštovanje. Pošto me napadaju da u pisanijima o koncertima previše idem u digresije digresija, da ubacim i to da sam se sa prva dva njihova albuma onomad upoznao obrnutim redosledom od reda objavljivanja. OK, ima i Endangered Species respektabilnih momenata koje ne smem izostaviti. Tako da ih – ako samo odsviraju ljudski klasike poput Emotional Blackmail, Warhead, Stranglehold i Teenage – uvek vredi ponovo gledati.
Ovaj put je u njihovom repertoaru našala svoje mesto i Here Comes Alex, obrada od najpoznatijih i verovatno isto tako najdugovečnijih švabovskih punkera Die Toten Hosen. To mi je bio treći put da ih gledam uživo, i em što je bio najbolji njihov nastup koji sam gledao, em su dominirali u celovečernjoj Invaziji. Ispostaviće se i koji stepenik iznad Cockney Rejects, koji su bili, da se izrazim njima bliskim književnim rečnikom – žešće nenadjebivi.
Ide još trideset minuta pauze i divana sa dobro poznatim i dragim ljudima iz NS i BG (veeeliki pozdrav Jovi Ekstremisti i njegovom gangu!), samo po poznatim licima odgovorno tvrdim da je iz majčice Srbije bilo oko 40 ljudi. Nakon toga, eto i gospodina čiji je engleski (?) verovatno jedini gori od najgrđeg koknija, ali on i to ponosno kao i krestu čitav život sa sobom nosi. Hm, predhodna rečenica zvuči kao da su je zajedno skrojili zaljubljena šiparica i Preža iz Velikog Orašja u najboljim literalnim danima, ali ne da mi se da je menjam. Čim sam video da je Wattie svoj izgled doveo u red, rešio se stomaka i one otečene face – momentalno sam se razveselio. Biće da mu je došlo iz dupeta u glavu da nema više bonusa, već da čuva to malo sebe što mu je ostalo za ovaj život. Srećom pa je skapirao.
Odabir pesama vrhunski, nije bilo nikakvog ni skraćivanja niti lepljljenja po dve pesme u jednu, što je praktikovao na našem poslednjem susretu na PUNK ROCK HOLIDAY 2015 u Tolminu. Ali, ali, ali, isto tako često nije bilo ni gitare odnosno one jačine gitare koja je neophodna da The Exploited bude dobro znana paklena mašina koja je neuništiva. Pogotovu se deficit grmljavine gitare primetio na metalskijim pesmama Porno Slut i Beat The Bastards. Bitno je da se besprekorno čuo mikrofon kad ga lupa o lubanju. Pošto nam već 26. 4. 2018. dolaze direktno na noge u Fabriku, ovih par utisaka je sasvim dosta o njihovom nastupu. Muzika više treba da se sluša, a manje da se filozofira o njoj.
Cockney Rejects po prvi put gledam sa basistom Vinceom, koji izgleda kao koktel beskućnika, isposnika i sahranjenog pa ne baš sveže iskopanog džankija. Daleko od toga da su bokser Stinky ili vremešni turski trgovac ljudima Geggus (za ovu priliku u donjem delu trendže) prizori sa kojih oči ne mogu da se odvoje od uživanja, ali Vincea kako pogledaš je kao kad u mraku naletiš na svetlost direkt u oči i refleksivno sklanjaš pogled. Uostalom, kako god da izgledaju, u imenu imaju reč otpad, briga ih.
Svirka im je po odabiru pesama standardna (ako je neko dovde stigao sa čitanjem a ne zna koji su standardni koncertni aduti Cockneyja, ili je dovoljno dokon ili dovoljno nenormalan, ili oba zajedno, tako da mu ni ne vredi da ih nabrajam) a po kavlitetu nestandardno dobra! Teško da bih mogao precizno da premerim da li su mi bili bolji sad ili na našem prethodnom druženju u madžarskoj prestonici 4. 7. 2015.godine. Toliko pošteno su nabijali ojčinu – što bi rekao Simbe Bomber Pećina – da nisam mogao da odolim i oko polovine nastupa sam se zacementirao u prve redove, pa kud puklo da puklo, a pucalo je po nogama itekako i letelo pivo na sve strane. Samo oni su imali bis. Nije ih raspomamljena bratija pustila tek tako, a ni njima se nije rastajalo bez odgovarajućeg pozdrava sa tim divnim ljudima. PUNKS NOT DEAD (AT ALL)!!!
P.S. Merch je jedino zatajio (ako se do sada para nisu nafatali od te robe neće ni od sada), ponuda simbolična, a i to što je bilo je delovalo i ispod Najlon pijaca nivoa.
