Znao sam odavno da je Smederevska Palanka centar srpske melodične scene, ali da će iznedriti ovako dobar bend, zaista nisam ni u najluđim snovima zamišljao. Prvi demo nikada nisam slušao, ali sam se na ovaj raspametio. Ako možete da zamislite Six Pack u još melodičnijoj i bržoj varijanti, onda ćete dobiti By Pass. Na demu #2 se nalazi ukupno osam pesama i meni je zaista teško da izdvojim koja je pesma najbolja, ali čini se da se izdvaja gotovo zarazna pesma, pravi pravcati hit Slike srećne prošlosti. Iako je pesma, odnosno njen tekst u dosta tinejdžerskom fazonu (Da zaboravim park i puste ulice / prvi poljubac u ulazu, o kako želim da / zaboravim snove što smo nekad sanjali / više nikad neće moći da se ostvare), jer riba je junaku pesme otišla negde ko-zna-gde, a on je ostao da tuguje, bla, bla, znate već kako to ide, ali muzika je ono što me toliko oduševljava. To nije nikako neki NOFX fazon, to je više Six Pack koji svira na foru No Use For A Name, sa gitarama koje malo podsećaju na Good Riddance ili pak na Craigh’s Brother. Vokal je gotovo isti kao Mikijev (Six Pack), što je i sasvim normalno jer je ovaj isti umešao prste u produkciju. Međutim nisu sve pesme i tekstovi u tom nekom klinačkom duhu, ima i dosta ozbiljnih kao što je odlična Svet koji obećava, koja jasno oslikava stanje duha jednog mladog čoveka u ovoj zemlji. Tu je i izvrsna Poslednji dan u kome se tekstopisac seća nekih starih vremena pre rata, da bi posle te nostalgije shvatio da živi u Srbiji i da nema nikakve nade za bolje sutra (Neko se gore igra sa nama / pusti te da sanjaš, pa probudi te / i besane noći, čekaš u samoći / a tebi ruši se sve…). Muzika se u nekim pesmama savršeno uklapa u tekst, ali u nekom je zaista ispalo veliko preterivanje. Na primer u pesmi Da li me osećaš? je tekst suviše emotivan, da bi muzika bila jaka, a tu se vokal najviše dernja (ustvari tu se jedino dernja), i jedino tu se pesma prekida odmah po prestanku pevanja. To mi je jedina zamerka na demu. Muzika i tekst su se najbolje sklopili u poslednjoj pesmi Ponovo ja, koja je, čini mi se i najozbiljnija, najtmurnija i koja ne obećava ništa dobro, dok dve gitare prosto terciraju jedna drugoj. Šta da kažem dalje, sem da je za mene ovo savršenstvo. Kad bih pravio bend sigurno bi ovako zvučao. Jedina mana su pojedini dečiji tekstovi, ali to će verovatno doći sa godinama. Perfekcija.
DIY
