Za sve one koji još uvek nisu izašli iz prve polovine osamdesetih evo nečega što bi moglo da im drži pažnju. Novi album Ceremony i ponovo za Bridge Nine Records nam donosi ipak malo sporiji old school nego što smo od njih navikli. Album nekako najviše podseća na Black Flag. Mnogim fanovima Ceremony se ovo ne sviđa, jer predstavlja prilično velik zaokret u odnosu na klasičan power violence koji su furali na prvim izdanjima. Album je u pravom smislu te reči posveta osamdesetim. Produkcija je totalno sirova, da ne može biti sirovija, gotovo kao da dolazi iz osamdeset i neke. Ipak, to može da bude mač sa dve oštrice. Bend se itekako potrudio da napravi ravnotežu između veoma agresivnih delova, pogotovo u pevanju, sa sporim, poluakustičnim pozadinskim efektima (naročito u poslednjoj Into The Wayside). Stvarno sam imao osećaj da je reč o nekom drugom bendu. Toliko da sam morao da skinem još jednom, čisto da budem siguran. Politički korektne spodobe, kojima je svaka promena svetogrđe, već su stigli da opleve po ovom albumu, sajtovi su puni pljuvanja, ali smatram da je i takav vid ispoljavanja ličnih frustracija sasvim u redu. Jer, kad neki bend dobije tako negativan publicitet, znaš da mora biti reč o nečem što razbija tabue i predrasude. Ovoga puta, tabue dosadnog power violence-a i 40 super brzih, međusobno jednakih pesama. Slobodno iksujte takve recenzije i bez ikakvih očekivanja pustite ovaj album i uživajte. Momci su dokazali da imaju šlifa za matori fazon. Ukoliko ste ljubitelj dobrog hardcore punka, ali na stari fazon, obavezno overite ovo.
Bridge Nine Records
www.bridge9.com
www.myspace.com/ceremonytheband
