Za ovaj bend ste verovatno svi već čuli, ako ništa ono iz mojih recenzija koncerata. Ono što mi je prvo zapalo za oko (uši) je činjenica da je Charlie Don’t Surf bend koji je mnogo bolji uživo. Ukoliko volite bend koji svojim razmišljanjem izlazi iz koloseka klasičnog za hardcore bendove sa srpskog i beogradskog podneblja slobodno nabavite ovaj disk. Pokušajte da slušate bez nekih predrasuda. Muzički, Charlie Don’t Surf neodoljivo podsećaju na spoj His Hero Is Gone i Damnation A.D., a vide se i uticaji kolega iz benda Unison, mada je i to normalno pošto su neki od članova tog benda u Čarliju. Dakle, muzika je beskompromisna, bez pardona, bez zaustavljanja, dosta mračna, sa zanimljvim ubacivanjem druge polumelodične gitare, mada moram priznati da Charlie jedva da ima neke melodičnosti. Uglavnom je to drljanje, krljanje, moleraj, pa ko voli nek’ izvoli. Tekstualno je ono što bend definitivno izdvaja od ostatka beogradskih bendova. Neverovatan broj ljudi ih pljuje zbog tekstova, zbog istupa u nekim fanzinima i zbog ponašanja na bini, dok ih isto tako određen broj (nezanemarljiv) gotivi upravo zbog toga. Zbog čega su tekstovi toliko kontroverzni i zbog čega se digla tolika prašina? Ukoliko pročitate tekst u kome Brka (u narodu poznatiji kao Srle Kuzmanović) poredi dizelaše sa mobilnim telefonima sa svim običnim ljudima koji koriste mobilni onda je to neverovatno glupo. Možda je ovaj tekst pisan u vreme kad je stvarno bilo pomodno imati mobilni zbog enormne cene impulsa, pretplate, a i samih aparata, ali danas je to zaista smešno. Baš bih voleo da se dotični nađe u nekoj vukojebini (na primer između Ljukova i Golubinaca), pa da mu pukne guma ili ne daj Bože da mu se desi saobraćajna nesreća, a u okolini nigde nikog. Od koga on može da očekuje pomoć? Neka, ići će do Ljukova, pa će sresti nekog cigančića koji drži ovce i od njega će uzeti mobilni telefon… Ako govorimo o modernoj tehnologiji nikako ne možemo podvući crtu, jer se onda može reći da je pomodno imati kompjuter, da je pomodno imati cd plejer ili neki novi model tehnics gramofona… Možda je pomodno imati i televizor u boji? Možda je pomodno što su momci iz ovog benda radili omot na kompjuteru? Možda je pomodno što su radili filmove na modernom osvetljivaču, a ne na nekoj od horizontalnih ili vertikalnih kamera koje su se koristile pre doba PC računara. Tekstovi koje je Vuk pisao su najbolji, mada u njima nisam našao ni trunčicu nade, tako da ja zaista ne znam da li je njegov život toliko mračan, jer ako jeste nadam se da mu je Bog u pomoći. Džedajevi (Bašić) tekstovi su takođe nimalo veseliji, čak je išao korak dalje u objašnjavanju svoje depresije. Sve to, ipak zvuči veoma ubedljivo. Kuzman je očigledno mnogo besan na nekoga na sceni, pošto su svi njegovi vezani za ponašanje drugih ljudi, i njegovim nerviranjem istim. Tekstualno ovaj bend je preterao u svakom pogledu, jer ovakvi stavovi su suviše ekstremni za moj pojam. U nekim tekstovima se primete levičarski stavovi (prava životinja, prava ovog, prava onog), što mi se nikako ne sviđa. Muzički, bend je odličan, sa izuzetkom vokala koji je preterano grub. Sve u svemu, bend zaslužujue mnogo više pažnje od onog koji mu se pruža, mada, moram priznati, krivica za to uglavnom pada na same članove benda.
Fuck Unity Production
c/o Bašić Igor, Pop Lukina 17, 11000 Belgrade, Yugoslavia.
* Recenzija originalno objavljena u Get on the Stage #7, novembra 2001.
