Cigar je tipičan predstavnik kalifornijskog melodičnog panka. Brze i jednostavne deonice, moćan vokal, perfektne harmonije… Odavno sam planirao da uradim intervju sa ovim momcima, ali se nikako nisam uspeo da se nakanim da uradim pitanja. Konačno, kada sam uspostavio kontant sa bendom, iste večeri je gomila pitanja počela da navire. Rezultat je pred vama.
Na početku bih vam postavio pitanje koje često postavljam bendovima na početku intervjua. Kako ste se upoznali i odakle je Cigar uopšte?
Džejson: Ukratko, postavio sam oglas na jednoj muzičkoj radnji u Eugenu, država Oregon, u kasnim mesecima 1995. godine. Neki lik sa ženskim imenom me je zvao i izrazio želju da vežbamo. Zvao je bubnjara (koji je takođe postavio oglas u istoj radnji) i sredio da vežbamo zajedno. Drago mi je što nas je spojio zajedno. Džon i ja smo zapali kod njega i posle kraće probe pitao nas je da sviramo u pank bendu. Pristao sam. Trebao nam je pevač, tako da je Džon otišao do bioskopa i čekajući u redu za karte pitao naglas da li neko hoće da peva u pank bendu. Slučajno se potrefilo da je Rami te večeri bio u redu za karte.
Rami: Svi smo odrasli u Eugenu, Oregon. Džejson i Džon su vežbali sa dvojicom likova, dok sam ja bio na putu za bioskop. Džon je radio u biskopu i pitao me da li želim da pevam u pank bendu. Nisam pevao u to vreme, ali sam svirao bas i gitaru. Počeli smo da izlazimo zajedno i u jednom kratkom zajedničkom putovanju, Džon i ja smo pevali u mom kombiju. Ubeđivao me je da probam isto to, ali sa bendom, što sam i uradio. Bili smo petočlani bend u kojem sam samo pevao. Onda je jedan od gitarista otišao, da bi svirao u nekom njegovom drugom bendu. Džejson je otišao u njegov rodni gradić Davis na par meseci, tako da je meni preostalo da sviram bas i pevam u isto vreme, sve dok se Džejson nije vratio u Oregon. Svirali smo kao kvartet i ja sam se ponovo vratio gitari. Kada je naš originalni gitarista Džef odlučio da napusti bend konačno smo postali trio. Tako je danas.
Džon: Veoma je čudna priča kako smo se upoznali. Preselio sam se u Oregon krajem 1994. godine, kada sam završio petogodišnju karijeru u svom prvom bendu The Circus Tents. Preselio sam se u Oregon s idejom da započnem nešto novo. Posle sviranja sa raznim ludacima po garažama, konačno sam upoznao Džejsona. Već sam sa nekim momcima svirao duže vreme po imenom Jedi, kada sam upoznao Džejsona ludnica oko Ratova Zvezda je već započela, tako da smo morali da menjamo ime. Tako smo moj prijatelj Brendon i ja, zajedno sa gitaristom iz X-Circus-a počeli da sviramo sa Džejsonom. Posle mnogo proba, bili smo spremni za pevača. Probali smo sa jednim super likom, ali je on ipak imao drugačije poglede na svirku. Sledećeg dana, dok sam bio na svom poslu u bioskopu, pitao sam gomilu različitih ljudi da li su voljni da pevaju u mom bendu. Gomila njih se smejala, iako sam ja bio mrtav ozbiljan. Kasnije tog dana, tip i njegova riba su mi prišli i ja sam ga pitao da li bi pevao u pank bendu. Prvo se okrenuo prema devojci, da bi meni rekao da on ustvari ne peva, ali da zna da svira bas i gitaru. Odlično, evo ti moj broj telefona, zovi me večeras da se dogovorimo. To je bio Rami. Brendan nas je napustio i vratio se svom matičnom bendu, a mi smo nastavili sa Ramijem na gitari.
Da li ste imali neku ideju kako će album da zvuči kada ste išli u studio?
Džejson: Ne znam kako da ti odgovorim na ovo pitanje. Neke pesme smo svirali već duže vreme, i bilo nam je olakšanje da ih konačno i snimimo. Mislim da je album ispao baš onako kako sam hteo – moćno.
Rami: Mi smo samo želeli da snimimo pesme koje sviramo i da one ispadno dobro. U uslovima u kojima smo snimali, ja lično nisam imao nikakvu viziju kako bi album trebao da izgleda. Bili smo u totalno raskoraku kada su omot i naslovna strana u pitanju i nisam uopšte mogao da predvidim kako će sve na kraju ispasti. Snimili smo ga, ali nismo imali pojma kako da ga nazovemo, čak nismo znali ni šta će biti na naslovnoj strani.
Kako je biti na Theologian Records?
Romi: Theologian je interesantna etiketa. Mark sa Theologian nas je podržao kad smo snimali album, ali generalno to ipak nije kuća koja će mnogo da se isprsi za neki bend. To je mala etiketa, ali je bila dovoljno okej da nam objavi materijal. Iako nismo nešto previše aktivni, on je i dalje veoma dobar za nas. Nema pritisaka, nema požurivanja. U osnovi, Theologian nema nikakve veze sa našim svirkama ili životima, on je tu samo da nam izbaci album. Trenutno tražimo nekog većeg izdavača da nam objavi novi album.
Kakve su bile reakcije kada je album Speed Is Relative izašao?
Džejson: Teško je reći. Izgleda da se ljudima sviđa, iako ne osećamo neku veću kritičnu masu iza nas. Album je poznat i što je mnogo važnije priznat u nekim uskim underground krugovima.
Rami: Ljudi koji su čuli album, dali su nam snažnu podršku. Svirali smo na nekim koledž radio stanicama, primili gomilu dobrih komentara na našem zvaničnom sajtu, tako da se čini da su ljudi jako lepo prihvatili naše debi izdanje. Mi se još uvek nismo pokazali u najboljem svetlu. Mnogo ljudi uopšte i nije čulo za nas, tako da je zaista super čuti da nas neko i iz Srbije zna!
Džon: Dugo nam je trebalo da nas ljudi prepoznaju. Kada je album izašao Fletcher ga je puštao svim živima i svi su se oduševili. Ipak, mi nismo napravili dobru turneju da bi ga promovisali kako treba, tako da treba vremena. Većina recenzija su zadovoljavajuće, pa čak i mnogo bolje.
Koji su vaši najveći uticaji?
Džon: Gomila toga, od Minor Threat, Black Flag, pa do Who, Police, NOFX, RKL u njihovoj ranijoj fazi…
Džejson: Većina ono što je moj matori slušao, stvari kao što su Rush, Police, Peter Gabriel, Bitlsi, plus nekog modernijeg zvuka poput Radiohead, Monks of Doom, itd.
Rami: Odrastao sam slušajući metal u osnovnoj školi, onda kad sam počeo da skejtujem tip po imenu Džon Vaks me je uveo u pank rok. Onda je još jedan skejter doneo gomilu raznoraznih hardcore i punk bendova, uglavnom kalifornijskih. Bio sam oduševljen. Muzički, najviše su na mene uticali bendovi poput Circle Jerks, Dead Kennedys, Black Flag, The Faction, Meatmen, Angry Samoans, DRI, Suicidal Tendencies, Minor Threat, Bad Religion, Pennywise, RKL, stara Metallica, Iron Maiden, Slayer, Antrax… Ne znam šta sad utiče na mene. Stvarno ne znam. Sada san uglavnom pod uticajem dobrih melodija i harmonija, sa jednostavnom konstrukcijama. Pre sam inspiraciju uglavnom tražio među basistima i bubnjarima. Muzičari kao Geddy Lee, Les Claypool, Sting, Steward Copeland… Kombinacija uticaja naših korena u bendovima Black Flag, Minor Threat, NOFX i rani RKL, to su ipak najveći uticaji. Isto tako sam primljen na celu East Bay scenu, Lookout bendove, kao i gomilu krajnje malih etiketa sredine osamdesetih.
Čuo sam da je Džejson pre Cigar bio u nekom džez bendu. Jel’ to istina?
Džejson: Jeste. U srednjoj školi sam svirao trombon, a kasnije malo i na faksu, gde sam počeo da sviram bas u malom džez/bluz triju. Pank sviram zato što je zabavno.
Šta mislite o .mp3-ju?
Džejson: Obožavam ih. Provodim dosta vremena daunloadujući ih.
Rami: Volim mp3. Nepster nam je pomogao da se pokažemo širem krugu pank zaljubljenika, pogotovo što nam bend nije izvor prihoda. Siguran sam da postoje bendovi koji gube novac zbog svega toga, ali takođe postoje i neke velike izdavačke kuće koje gube takođe, pa ih cela ta priča plaši neviđeno. Mp3 je dobar način da se mali bendovi pokažu širem auditorijumu, a veći da izgube deo finansijskog kolača.
Ko piše tekstove i o čemu oni uglavnom govore?
Rami: Ja uglavnom pišem tekstove. Džon piše njegove delove kada peva. Ima par pesama koje govore o načinu na koji moderni ljudi komuniciraju. Znam da je to pomalo klasično, stari kliše koji se ponavlja po ko zna koji put, ali ljudi izgleda vole da skinu teret sa svojih leđa, da olakšaju sebi tako što će priču podeliti sa drugima. Nisam uvek gledao na moral, kada su moje pesme u pitanju. Mr. Hurdato je pesma o gradskoj faci koji hoće samo da bude normalan momak, a ne neka glupa rok zvezda. Dr. Jones je pesma o Indiani Jonesu. Laundry Basket je pesma o krađi mog donjeg veša. Captain je pesma o bolest debelih ljudi, koji nemaju mere kada je jelo u pitanju. Watch It Fall je o izdaji u porodici. Ima raznoraznih tema, ali kad pišem pesme nikada nemam neki cilj, neku posebnu temu koju ću obrađivati. One se same nametnu.
Kako je nastalo ime Cigar? Šta to uopšte znači za vas?
Rami: Imali smo problema da dođemo do imena benda, sve dok Džon nije predložio neka imena trkačkih konja. Bio sam kod kuće i upalio TV da čujem vesti. Sportski komentator je najavio konja pod imenom Cigar, koji je bio šampionsko grlo, višestruki pobednik. Mi ne jašemo, ali veoma poštujemo takav način života. Otišao sam da gledam trke i uverio se da je Cigar zaista šampio. Znao sam da je to ime koje ćemo uzeti. Tadašnji gitarista, Brendon, nije se slagao sa ovim imenom, ali je kasnije napustio bend i otišao u The Stock Yard Stoics, a ime našeg benda ostalo Cigar.
Da li trenutno radite na novom albumu? Ako radite, možete li mi reći kakav zvuk mogu da očekujem?
Rami: Pišemo neke pesme i svirali smo ih već na svirkama na našoj uspešnoj kanadskoj turneji. Naš stari stil pisanja pesama je bio da svako napiše neki deo, pa da ih budžimo na probama. Snimim nešto sa gitare na mp3 i pošaljem Džonu i Džejsonu da čuju šta trenutno radim, ali već dugo nismo uspeli da radimo regularno pesme. Što više vreme prolazi nemam pojma kako će nove pesme zvučati, ipak je rano reći kakav će zvuk novog albuma biti. Ako albuma uopšte bude.
Džon: Želeli bi da uradimo novi album. Nove pesme su u fazonu Speed Is Relative, ali sam siguran da ćemo ga drugačije snimiti. Prvi album je uglavnom bio u jednom tempu, dok s na novim bavimo različitim brzinama, mada su najbrže pesme najzastupljenije.
Toliko od mene. Šta imate da kažete za kraj?
Džon: Hvala ti puno za ovaj intervju. Bilo smo veoma inspirisani večeras. Nadam se da si zadovoljan odgovorima.
Rami: Vladimire, vidimo se u Srbiji, kada dođemo na evropsku turneju!
Džejson: Pozdrav svima u Srbiji.
* Intervju originalno objavljen u Get on the Stage #8, avgusta 2002.
