To veče sam se uputio u Beograd na mini festival koji se održavao u Domu Omladine. Ispred Doma Omladine sam bio već oko deset sati i na svoje iznenađenje sam sreo samo Bokija. On navalio na pivo k’o nezdrav, a ja bi samo da jedem neko meso kao pravi strejter. Pošto u okolini nije bilo ništa što bi zadovoljilo moje stroge zahteve u pogledu kvaliteta hamburgera, sišao sam dole do Zelenog Venca i uporno tražio tetka Radu, ali nje nije bilo. Sav uplakan i tužan kupujem hamburger od nekog tipa, ali se njegov kvalitet nije mogao porediti sa tetka Radinim majstorijama. Sve u svemu, stomak se smirio i ja sam se vratio do Doma Omladine gde se već tada sakupila neka gomila, ali je sve to ipak bilo veoma malo kako sam ja mislio da će biti. Oko pola dvanaest na binu izlaze Concrete Worms, koji praše fantastičan garažni punk, što bi ste rekli punk ‘n’ roll. Trojka u sastavu Ilija (Hitman) na bubnjevima, Dragana na basu i Dragan na đitri i vokalu. Oko pola sata fantastične svirke, puno skakanja i igranja. Dobili su veliki aplauz od svih prisutnih. Mase se već prikupilo prilično, tako da je klub bio solidno popunjen. Posle Crva na se binu penju neki Mađari, ime sam im zaboravio. Ustvari, neko je pustio buvu da su oni Mađari, a oni su iz Sente, koliko mi je poznato. Koliko sam mogao da primetim, nisu svirali nijednu svoju stvar, već samo obrade i to NOFX, Bad Religion, Millencolin, Offsping… Bili su više nego smešni, ali veoma, veoma simpatični, tako da je atmosfera za vreme njihove svirke bila jako dobra, posebno kada je odsvirana American Jesus od Bad Religion. Zapamtio sam da su svirali i Please Play This Song On The Radio od NOFX, zatim neku od Offspringa, pa Story Of My Life od Millencolin na moje zadovoljstvo… Treći bend koji je svirao me je najviše oduševio. To su Čikine Bombone koji sviraju neki rokabili sa dosta pank i ska tonova. Postavu čini bubanj, kontrabas i gitarista/pevač i sva trojica su starijih godišta, što je i sasvim normalno spram muzike koju sviraju. Između ostalog su svirali i House Of The Rising Sun koja je oduševila sve prisutne. Boki i Miljac su se bacakali k’o nezdravi, kao i ostatak pazovačke ekipe. Najjače je bilo kad su svirali Last Caress legendarni Misfits hit, na koji se Andrej skroz izgubio, mada ni drugi pored njega nisu znali za sebe. Čikine Bombone dobijaju ubedljivo najveći aplauz od svih, da bi zatim na binu izašli beograđani Doghouse, zbog kojih sam najviše i dolazio. Za one koji još uvek ne znaju Doghouse svira melodični punk, neku mešavinu Pennywise-a i No Use For A Name-a, ali iz najboljih dana. Hardcore masa polako prilazi bini i na zvuke prve pesme Got To Believe počinje neviđeni stagediving, bukvalno petorica su u vazduhu, ma ludilo! Druga stvar je i moja omiljena This World na koju sam totalno odlepio, skak’o sam da nisam ni sam znao za sebe. Neopisivi trenuci sreće i zadovoljstva. Basista je imao peh, jer mu je žica pukla, ali su se tu našli momci iz Concrete Worms ili ovi Mađari, ne znam tačno, pa je svirka nastavljena u žestokom ritmu. Svirku završavaju sa War, pesmom koja ima možda i najbolji text. Poslednji bend na svirci su bili Havana Whisper, neo swing bend koji je bukvalno, ali bukvalno oduševio sve prisutne. Postavu čine bubnjevi, kontrabas, dva saksofona i jedna truba, što je i više nego dovoljno za finu zabavu. Gig se završava oko 2 sata, a ja sam morao brzo na 701 autobus, a kakve sam imao peripetije da stignem kući, mog’o bi o tome i kolumnu da pišem, ali stvarno nemam snage (jer ni tad nisam im’o snage). Sve u svemu, jedno fantastično veče, fina svirka i lep provod.
* Izveštaj s koncerta originalno objavljen u Get on the Stage #4/5, septembra 2000.
