Još otkad se raspao australijski I Killed The Prom Queen 2008. godine pevač Majkl Krafter je tražio sličan bend kroz koji bi kanalisao svoj nesumnjivi talenat. Neuspešna avantura u Bury Your Dead ga je još više motivisala da nastavi sa trudom, a kruna svega toga je treći album Confessiona, verovatno i najkvalitetniji do sada. Bendu nisu strane promene postave, a najzanimljivije je bilo svakako 2012. godine kada je Krafter na kratko isteran iz benda. Čudnovatom igrom sudbine, ubrzo se vratio u bend i stvari potpuno preokrenuo u svoju korist: šutnuo je sve ostale iz i počeo da traži nove ljude. Za sada nova postava funkcioniše, dokle – videćemo.
Ako ste pratili australijsku metalcore scenu (recimo In Hearts Wake ili Hand Of Mercy), verovatno će vam zvuci na Life And Death, naročito na gitarama, biti poznati. Kombinacija gruv rifova na The Forgotten je potpuno impresivna, kao i instrumentalni delovi na Hollow i Death. Brejkovi su razbijački, mada posle par slušanja postanu monotoni. Tematski, album je potpuno okrenut temama života i smrti, jer je Krafterovim roditeljima nedavno dijagnostikovan rak, i to gotovo istovremeno. Ipak, ako ste pomislili da će u tekstovima biti skrivenih poruka ili metafora, grešite. Krafter nikad nije bio poznat po suptilnosti, već po direktnosti, pa je u njegovim literarnim radovima sve manje-više jasno od samog početka. Čak i sami nazivi pesama dovoljno govore i frustraciji, nemoći i razočarenju: Fuck Cancer, Holy War, Old Blood, Still Breathing…
Ako vam je to možda previše bacite se na muzički deo. Pored nesumnjivo dominantnog vokala, ja bih istakao sjajnog bubnjara. Odlično se snašao, jer ima puno brejkova, puno promena ritma i nisam primetio da je negde bio statičan i uobičajen. Primetno je da mu jako prijaju brže pesme, jer je odvalio u nekoliko prelaza. U tim momentima naročito zna da razvali doboš, kao da nema mira da sačeka koji momenat. To je skoro u svim slučajevima zvučalo odlično. Ono što me je još zainteresovalo kod ovog benda je povremeno, ali diskretno, ubacivanje klavijatura, koje su možda najsjajniji momenat imale u pesmi March 23, koja bi bez njih zvučala praznjikavo i previše uobičajeno.
Ovo je sad potpuno Krafterov bend i to se oseti na svakoj sekundi. Pored tekstova koji su definitivno obeležili ovaj album, moram da kažem da sam u par momenata pomislio da je u priči nekoliko pevača, ali ipak nije, jer je Krafter pokazao zavidnu sposobnost promene stila, od klasičnog growl, preko vrištanja i hardcore-a sa početka milenijuma. Ipak, moje uši nisu toliko propale, pa sam pažljivim preslušavanjem ipak provalio par gostujućih pevača, doduše, ipak na prilično očiglednim mestima. Adrijan Fitipaldi (tada je još bio u Northlane, ovih dana napustio bend zbog zdravstvenih problema), Džoel Birč (The Amity Affliction) i Karl Šubah (Misery Signals) su se sjajno uklopili u pesmi Fear, koja je mnogima, pa i meni lični favorit na albumu.
Ono što mene čudi, a verovatno će i vas, je da mi se album u potpunosti sviđa, a na njemu nema clean vokala. Refreni su mi se dopali, mada priznajem da bih voleo da su na par mesta možda promenili način pevanja. Kao i dosta njihovih kolega, umeju da upadnu u krug ponavljanja, gde bi neke neuobičajene stvari pomogle da se razbije zvučna monotonija. Negde su uspeli u tome, negde nisu, ali generalno, zaista je primetan napredak u odnosu na prethodna izdanja. Pozadinske melodije na gitarama su jedan od tasova na vagi koji su pretegli na stranu zanimljivosti, donoseći nam novu dimenziju inspiracije i strasti, kakvih je ranije bilo mnogo manje. Očigledno je lična porodična tragedija jako uticala na Krafterovu kreativnost, pa imamo Confession koji zvuči kao Confession, ali mnogo fokusiranije i bolje. Prosto, ovo je njihov najbolji materijal. Preslušajte.
Resist Records
http://www.resistrecords.com/
https://www.facebook.com/Confessionmosh
