Cor, Cordis #6, B5, 56 strana, makedonski, štampan.
Posle duže vremena susrećem se sa jednim makedonskim fanzinom. Videvši toliko mešanih ćirilično-latiničnih rečenica, zaista smatram autore veoma ambicioznim. Iako ne mogu da se pohvalim znanjem makedonskog, pročitao sam dobar deo fanzina, na osnovu čega sam i u mogućnosti da ocenim kvalitet istog. Fanzin jeste štampan, ali prednosti takve štampe nisu uopšte iskorištene. Pausi su rađeni umesto filmovanja, sve strane su bele, dizajn je monoton i prilično dosadan. Poput još nekih makedonski fanzina, koje sam samo prelistavao u zadnjih nekoliko meseci, Cor Cordis praktikuje da meša babe i žabe, odnosno džiberske rock bendove, metalce, pankere, strejtere, anarhiste i ko zna ko mi je još promakao zbog čudnog jednopadežnog jezika, koji se govori u Južnoj Srbiji. Fanzin je deklarisan kao anarhistički, liberalan i sva ta čuda, međutim dovoljan je letimičan pogled na recenzije, gde ćete naći prikaze soundtrackova holivudskih box office filmova (Ocean’s Eleven, XXX, pa čak i ratna drama Black Hawk Down, mislio sam da su anarhisti protiv rata; ovo je valjda neka nova hibridna vrsta anarhista). Pored toga, u recenzijama ćete naći i mega popularne mayor bendove tipa Sepultura (da li ima smisla recenzirati novu Sepulturu, kad znamo da su posle Arise postali samo senka onako dobrog benda?), Sum 41, Foo Fighters, Metallica i još neke… Ne vidim svrhu izdavanja fanzina, koji će većinu svog sadržaja da posveti bendovima koje lako možemo da nađemo i u Novostima. Jebiga, dobio sam ga na menjaži, ali to mi je nauk, da se više uopšte ne menjam dok ne vidim šta dobijam. Govno.
* Recenzija fanzina originalno objavljena u Get on the Stage #8, avgusta 2002.
